Крај октобра доноси славу која се традиционално обележава у великом броју домаћинстава у Србији, Грчкој, и другим православним балканским земљама. Зато је 27. октобар традиционално посвећен једној од најзначајнијих, највећих светица, о којој легенду знају и поштују чак и народи који не припадају хришћанству – Преподобној Параскеви, знаној и као Света Петка, а у народу и као Петковица, Петка или Петкана.
Знана као заштитница, посебно женског рода, али и деце и старијих особа, Света Петка рођена је и живела је у граду Епивату, у Малој Азији, данас познатом под именом Селимпаша на територији Турске, крајем 10. века нове ере, непосредно пре Велике шизме и коначне поделе хришћанства на православну цркву на истоку и римокатоличку цркву на западу, 1054. године. Записи српског владике Николаја Велимировића говоре да је њено порекло српско.
Легенда о животу и чудесној моћи ове светице од великог је значаја и важан је део српске културе и религије. Рођена у имућној породици, рано је остала без родитеља након чега се замонашила у цркви Свете Софије у Цариграду, где је добила и друго име Параскева. Изабрала је усамљенички живот који је проводила у пустињи, уз пост и молитву Богу, којем је била посвећена.
Предање које сведочи њеном чудесном искуству каже да јој се у сну јавио анђео који ју је упутио да шири веру Христову. То је и учинила, а веровање да њена чудесна моћ помаже опстало је и након њене смрти. Људи су наставили да верују у њено исцелитељство, користећи воду на светим изворима које је оставила за собом, а који су данас део ванвременске традиције. Народно предање каже и да се она често јавља верницима у сну да пружи утеху, добре вести или пак упозори на грешке, пише Историјски забавник.
Српска кнегиња Милица, заједно са монахињом Јефимијом, 1396. године је молила султана да им преда мошти Свете Петке и успела да издејствује да се пренесу и сахране у цркви Ружица на Калемегдану, где су лежале до 1521. године. То доказује јаке везе ове светитељке са српским народом а верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревића, 100 година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке. Капела Свете Петке једно је од најомиљенијих стецишта људи свих вера, а она је удаљена свега неколико корака од цркве Ружице. У њој се чува честица Петкиних моштију, у знак сећања и поштовања на време у којем је заштитница боравила на београдској тврђави, међу Србима.
Током целе године, а посебно на данашњи дан, људи у редовима чекају да узму воду са извора, за коју верују да је лековита и да подстиче исцељење.
Ипак, њене мошти су многи желели за своју територију, због вере у њихову светост, па су тако дуг пут прелазиле док нису коначно пренете у црноморски град Јаши, у румунску покрајину Молдавију, где се налазе и сада.
Света Петка је историјска личност сврстана у ред светих, као једна од највећих мисионарки хришћанске вере која ужива поштовање данас у целом православном свету.
У народу има више интересантних обичаја који се поштују на дан Свете Петке, а посебно се издваја занимљива традиција чувања мрвица од колача који је исекла домаћица, за које се верује да их треба посути по кући, по тавану или испод кревета јер ће тако у току ноћи доћи снови који су пророчки, а девојке које сачувају те мрвице ту ноћ могу сањати своју судбину и свог будућег супруга. Незаобилазни обичаји на овај дан су и паљење тамјана и избегавање тешких кућних послова.
Посебна нада, мир и дубока вера владају уочи славе Свете Петке, а на њен дан, 27.октобра, у радости, са осмесима, породице са најближима и најдражима славе величину ове светице за трпезом, пуном радосне енергије уз омиљена јела и посластице. Домови су често украшени цвећем, које младе девојке беру како би, према веровању, целе године владала слога, док се девојчице облаче у нове хаљинице како би их наредне године пратила срећа.
Гости који пристижу, поред честитки и најважнијих жеља домаћинима – “да сви буду живи и здрави”, по обичају, доносе и поклоне, који прате традицију ових окупљања у српској култури.
Sveta Petka se obeležava 27. oktobra Foto: Wikipedia
