То је отприлике пут Србије у последњих 13 година. Обећано мед и млеко, а стигао пелин, цикорија и очајница.
Све је јасније да актуелни председник не мари много за народ, а по свему судећи ни за државу. Њему је потребна територија над којом ће столовати, али није му битна величина исте као ни облик државе, то јест границе. Да ли је Косово Србија или је независно, то није предмет о којем се прича, а ни придаје значај. Унија Западног Балкана је била идеја о брисању граница са којом би се избрисале границе између Албаније, Северне Македоније и Србије, али и прикривена идеја брисања административних граница између централне Србије и АОП Косово, односно Косовске самопрокламоване државе. Тако не бисмо морали да их признајемо.
Испоставило се да „безбрижног“ није брига ни за народ којим ће владати, јер кренуо је са увозом људства претежно из Азије. Најавио је, додуше, и долазак 100.000 Африканаца, Уганђана. Мало Вучко да промеша културе и обичаје, тако да промена демографске структуре све више почиње да постаје активни план, а не теза, јер њему су потребни захвални и јефтини гласачи, а не грађани Србије, а ни они његове вере и културе, ако он уопште и има неку веру, а за културу већ знамо.
Последња активност режима, и показатељ одсуства, и супротстављања емпатији, је овај контра штрајк глађу млађаног дошљака, увезеног, Угљеше Мрдића. Требињац је одлучио да свом додворачком карактеру дода још један „level“ не би ли Вучић приметио да је Угљеша обрнуо полтронску игрицу или је бар близу обртања. Колико човек мора да буде без карактера, без скрупула, да на штрајк глађу једне мајке која тражи правду за смрт свога детета одговара политичким штрајком глађу.
Сећам се, а био сам и присутан, када је на овај начин обесмишљен штрајк глађу Бошка Обрадовића. Тада је под истим изговором о незадовољству рада правосудног система, у штрајк ступио Мартиновић. Делује да је то исто, али није. Обрадовићев штрајк је био политички акт и на њега је одговорено политички. Овај штрајк Дијане Хрке, мајке настрадалог детета, настао је као одраз немоћи пред системом којег само интересује EXPO, проширење Београда на води, Рио Тинто и челично пријатељство са Кином преко којег се праве објекти који су енормно плаћени, а не могу да саставе годину дана а да не напрсну, пукну или се уруше. Дијана, жена од педесетак кила, изнурена тугом и жалошћу, жена која не наилази на разумевање од стране одговорних за погибију шеснаесторо људи, не види више начин да дође до правде и истине, него да личним чином, жртвом, покуша да отопи то олово у срцима моћника.
Насупрот измрцварене мајке од 50 кила која је спремна да животом тражи правду за изгубљене животе, нашао се стокилаш, па и завидно преко тога, са завидним резервама сала, требињски Врачарац Угљеша. Његов разлог квази гладовања је незадовољство правосуђем, а уствари то је само јадна, бедна и бледа копија Мартиновићевог потеза од пре пар година.
Опет се показало да власт није иновативна, него да само копира, а да сваку копију плаћа папрено. Шта ће црни Угљеша добити заузврат, време ће показати. Можда ће и он постати добитник стана у игри „Узми рачун и победи“.
Сада је догустило, и ЕУ ће још мало притиснути деспота не би ли одржао обећање да ће уклонити Ћаћиленд. Како ће то извести, а да се не види да је попустио, видећемо. Махер је он, а и ови што га слушају, и који му аплаудирају, и онако, верују у све. Србија је земља гордих и поносних, али наспрам тога, паралелно, она је и земља проданих и лаковерних. Глупост је у Србији одлично распоређена, а њу по обичају прати незнање, примитивизам и безобразлук и како покојни Бора рече „Стока уме да нервира…“
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација- Жиг инфо/вештачка интелигенција
