To je otprilike put Srbije u poslednjih 13 godina. Obećano med i mleko, a stigao pelin, cikorija i očajnica.
Sve je jasnije da aktuelni predsednik ne mari mnogo za narod, a po svemu sudeći ni za državu. Njemu je potrebna teritorija nad kojom će stolovati, ali nije mu bitna veličina iste kao ni oblik države, to jest granice. Da li je Kosovo Srbija ili je nezavisno, to nije predmet o kojem se priča, a ni pridaje značaj. Unija Zapadnog Balkana je bila ideja o brisanju granica sa kojom bi se izbrisale granice između Albanije, Severne Makedonije i Srbije, ali i prikrivena ideja brisanja administrativnih granica između centralne Srbije i AOP Kosovo, odnosno Kosovske samoproklamovane države. Tako ne bismo morali da ih priznajemo.
Ispostavilo se da „bezbrižnog“ nije briga ni za narod kojim će vladati, jer krenuo je sa uvozom ljudstva pretežno iz Azije. Najavio je, doduše, i dolazak 100.000 Afrikanaca, Uganđana. Malo Vučko da promeša kulture i običaje, tako da promena demografske strukture sve više počinje da postaje aktivni plan, a ne teza, jer njemu su potrebni zahvalni i jeftini glasači, a ne građani Srbije, a ni oni njegove vere i kulture, ako on uopšte i ima neku veru, a za kulturu već znamo.
Poslednja aktivnost režima, i pokazatelj odsustva, i suprotstavljanja empatiji, je ovaj kontra štrajk glađu mlađanog došljaka, uvezenog, Uglješe Mrdića. Trebinjac je odlučio da svom dodvoračkom karakteru doda još jedan „level“ ne bi li Vučić primetio da je Uglješa obrnuo poltronsku igricu ili je bar blizu obrtanja. Koliko čovek mora da bude bez karaktera, bez skrupula, da na štrajk glađu jedne majke koja traži pravdu za smrt svoga deteta odgovara političkim štrajkom glađu.
Sećam se, a bio sam i prisutan, kada je na ovaj način obesmišljen štrajk glađu Boška Obradovića. Tada je pod istim izgovorom o nezadovoljstvu rada pravosudnog sistema, u štrajk stupio Martinović. Deluje da je to isto, ali nije. Obradovićev štrajk je bio politički akt i na njega je odgovoreno politički. Ovaj štrajk Dijane Hrke, majke nastradalog deteta, nastao je kao odraz nemoći pred sistemom kojeg samo interesuje EXPO, proširenje Beograda na vodi, Rio Tinto i čelično prijateljstvo sa Kinom preko kojeg se prave objekti koji su enormno plaćeni, a ne mogu da sastave godinu dana a da ne naprsnu, puknu ili se uruše. Dijana, žena od pedesetak kila, iznurena tugom i žalošću, žena koja ne nailazi na razumevanje od strane odgovornih za pogibiju šesnaestoro ljudi, ne vidi više način da dođe do pravde i istine, nego da ličnim činom, žrtvom, pokuša da otopi to olovo u srcima moćnika.
Nasuprot izmrcvarene majke od 50 kila koja je spremna da životom traži pravdu za izgubljene živote, našao se stokilaš, pa i zavidno preko toga, sa zavidnim rezervama sala, trebinjski Vračarac Uglješa. Njegov razlog kvazi gladovanja je nezadovoljstvo pravosuđem, a ustvari to je samo jadna, bedna i bleda kopija Martinovićevog poteza od pre par godina.
Opet se pokazalo da vlast nije inovativna, nego da samo kopira, a da svaku kopiju plaća papreno. Šta će crni Uglješa dobiti zauzvrat, vreme će pokazati. Možda će i on postati dobitnik stana u igri „Uzmi račun i pobedi“.
Sada je dogustilo, i EU će još malo pritisnuti despota ne bi li održao obećanje da će ukloniti Ćaćilend. Kako će to izvesti, a da se ne vidi da je popustio, videćemo. Maher je on, a i ovi što ga slušaju, i koji mu aplaudiraju, i onako, veruju u sve. Srbija je zemlja gordih i ponosnih, ali naspram toga, paralelno, ona je i zemlja prodanih i lakovernih. Glupost je u Srbiji odlično raspoređena, a nju po običaju prati neznanje, primitivizam i bezobrazluk i kako pokojni Bora reče „Stoka ume da nervira…“
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija- Žig info/veštačka inteligencija
