Једног су дана разбојници отели петогодишњег дечака и спалили село у коме је живео. Кад се отац вратио, видео је згариште и учинило му се да је угљенисано дечије тело његов син. Плачући и чупајући косу спалио је дечије тело, сакупио пепео у једну врећицу и стално је носио са собом.
Једног је дана, међутим, његов прави син побегао од разбојника и вратио се кући. Покуцао је на очева врата. Отац који је још увек плакао и носио врећицу с пепелом са собом, упитао је: „Ко је тамо?“
„Тата, ја сам, твој син. Отвори врата.“
Отац је помислио да се неки обестан дечак с њиме шали. Викнуо му је нека одлази и наставио је плакати. Дечак је упорно куцао, али отац није отварао врата. Након неког времена дечак је отишао. Отац и син више се никада нису видели.
На крају је мудрац додао: „Сматраш ли нешто истином, ако се тога превише држиш, када сама истина дође на твоја врата, нећеш јој отворити“.
