Дражањ: Огледало у коме се не смемо препознати

У Дражњу се урушио кров некадашњег Дома културе. Греде и цреп сручили су се тик уз школски терен, а деца су, срећом, прошла неозлеђена. Срећом – јер на срећу смо сведени.

Али ово није вест о грађевини. Ово је вест о нама.

.
Пише: Жељко Маторчевић
.

Домови културе нису случајно тако названи. Они су били места где је један народ певао, учио, окупљао се, препознавао себе. Представљали су кичму заједнице – доказ да неко место није само скуп кућа, већ да у њему живе људи са идентитетом, историјом и достојанством. Када таква зграда падне, са њом не пада само кров – пада и сећање на оно што смо некада били.

Иза рушевина у центру Дражња стоји нешто далеко опасније од попуштене кровне конструкције: стоји навика. Навика да прихватамо запуштеност као нормалу. Навика да се мирамо са тиме да нас нема на мапи приоритета власти, сем у годинама избора. Навика да захваљујемо судбини кад се несрећа није догодила, уместо да тражимо одговорност кад је до ње могло да дође.

Гроцка није изузетак – она је симптом. Широм Србије стоје такве зграде: напуштене, заборављене, препуштене зубу времена и немару институција. Иза сваке стоји иста прича – обећања пред изборе, тишина потом. Функционери у службеним аутомобилима стижу кад треба да се сликају, а одлазе кад треба да раде.

Народ се не гаси само ратовима и катастрофама. Гаси се тихо – кроз рушевине које нико не санира, кроз децу која уче поред опасних зидова, кроз генерације које одрастају убеђене да је запуштеност судбина, а не избор. Тако, полако, нестаје и понос. А без поноса – нестаје и народ.

Кажу стари: Покажи ми кућу, па ћу ти рећи ко си.

Питање је само – ко смо ми данас, и да ли нам је стало да то променимо.