Свет после 1999: од силе ка новим правилима

После 1999. године и дивљачког напада НАТО алијансе на СР Југославију, тачније Србију, свет је почео да се мења. Од тог дана, тог 24. марта у 19:45, показало се да САД више не сматрају међународне организације или тела попут Савета безбедности УН битним и почињу јасно да спроводе међународно право по сопственом критеријуму и нахођењу.

Напад на једну државу у срцу Европе, зарад отимања дела њене територије, почетак је отвореног спровођења политике једне државе и једне алијансе. НАТО чланице су попут оваца слепо следиле свог овна предводника, не видећи да је у даљини провалија ка којој сви заједно трче. Кањон је све ближе, последице се већ увелико виде, али ко ће први почети да кочи и почети да се каје, видећемо убрзо?

.
Пише: Горан Пекарски
.

Наравно, није ово дошло напрасно. Америка се одавно мешала у суверена права мањих држава и константно је вршила притиске, а по потреби и употребљавала оружје. Слепа жеља за светском доминацијом је од Америке направила светског силеџију коме је мало ко смео, не да се успротиви, него само да каже своје мишљење. Свако ко се и мало дрзнуо био је хируршки исечен и унакажен. Свесни острашћености светског хегемона и његове лоше нарави, свет је ћутао. Ту и тамо, неке веће силе су улазиле у прокси ратове са Американцима, попут Вијетнама, Камбоџе и Кореје. Наравно, и Американци су се мешали у сукобе других, па су тако опремали талибане у Авганистану „стингер“ ракетама које су се после тога окренуле против њих, јер су тражили безусловну захвалност и понизност за указану помоћ против СССР-а.

После 1999. дошла је 2001. и куле близнакиње. Тај догађај је био искоришћен да се нападне Ирак, јер тобоже поседује оружје за масовно уништење. Ирак је разорен, окупиран, а од оружја за масовно уништење ни трага. Десило се такође и Арапско пролеће 2011, Либија и Сирија, и као резултат активног наметања демократије друштвима која је нису имала, али су имала све остале благодети живљења, створени су сукоби који и дан-данас бесне на територијама тих држава.

Све има свој почетак, али има и свој крај. НАТО, заједно са Америком на челу, успавао се у теретани дижући тегове и није схватио да време око њега лети. Они мали су сада порасли. Ојачали су. Изшколовали се. Мишићи више нису једина ствар којом се прети. Свет се променио и са сирове и бруталне снаге прешао је на софистицираније методе које су по ефекту много конкретније и опасније. Сирову снагу и бруталност заменили су хиперсонични системи и висока прецизност. Америка се „закуцала“ на Патриот ракетама као нешто најбоље на свету, а које су у старту имале грешку прорачуна од 0,43 секунде, и на „савршени THAAD“ ракетни систем. Све су то солидне и добре ствари, али однос цене и квалитета је поражавајући. Америка може да произведе годишње мање од 100 тих ракета, по неким изворима 96, а у првој недељи рата са Ираном испалили су преко 800. Цена по комаду, у зависности да ли је ПАК 1, 2 или 3, креће се од милион до преко три милиона, и у пракси је потребно испалити три ракете да би се можда, често неуспешно, пресрео један надолазећи пројектил, за који се после испостави да је беспилотна летелица „Шахед“, која кошта од 20 до 40 хиљада долара. Једанаест милијарди је потрошено у првој недељи рата, а испоставило се да системи не функционишу баш најбоље.

После прве недеље Америка је прогласила својеврсну победу. Друге недеље је одлучила да још мало казни Иран, али већ треће недеље тражи помоћ својих европских трабаната, јер је схватила да без копнене инвазије и десетина хиљада мртвих америчких војника неће успети ништа. Не би ни тада, јер је Иран неосвојив због конфигурације земљишта. Европа, исцрпљена аматерском политиком Урсуле фон дер Лајен и ратнохушкачким деловањем према Украјини, остала је без оружја. Сада немају ни за недељу дана какве-такве одбране, а плаше себе и своје грађане да Русија само што није… ЕУ се одрекла употребе фосилних горива због зелене агенде, а цео свет гори од експлозија запаљених резервоара, танкера и ракета. ЕУ се одрекла руских јефтиних енергената по наговору и претњи из Америке, али и због интересног полтронства свог руководства, а сада остаје без енергената и са Блиског истока.

Европа не би баш да улази у рат, јер им је економија врло ниско позиционирана и постоји проблем великог пада, а самим тим и великих потреса унутар саме уније. Шпанија је прва имала куражи и рекла НЕ Трампу. Швајцарци такође. Пољска, која је најјачи сарадник Америке у Европи, дистанцирана је. Макрон би, али нема баш дозволу од партнера. Стармер нуди бродове за деминирање, а Немци би да се мало искупе за Други светски рат, па су уз Израел, али онако, више формално, без режања.

Сада Трамп прети савезницима и тако у круг. НАТО се љуља, али и ЕУ се клима.

Русија и Кина обавештајно помажу Ирану и, као што је Трамп изјавио, он то разуме јер и они то раде са Украјином.

Шта ће бити, видећемо, јер војна моћ Америке на Блиском истоку је опала. Иран је уништио све радаре и војне базе у окружењу, као и седам летећих танкера за снабдевање авиона у ваздуху. F-15 авиони падају, наводно због кварова или пријатељске ватре. Носач авиона је морао да се повуче на безбедну даљину, јер не могу себи да дозволе да га рој дронова са пратећим хиперсоничним ракетама оштети више него што јесте или да га потопи.

Снага савременог софистицираног оружја велике брзине заменила је сирову снагу, и зато је набавка CM-400 од стране Србије одличан потез. Сви причају о домету од 400 километара и неким градовима на тим дистанцама, али заборављају да је CM-400 пројектован и за гађање по систему ваздух–брод.