Југ Гроцке пред епидемијом безумља

Последње две до три године, сведоци смо праве, тихе епидемије која прети да нам затре оно највредније што имамо. Није у питању никакав вирус, већ чиста, бахата и криминална родитељска неодговорност.

Постало је нормално, па чак и ствар престижа, да се малолетницима за рођендане или „тек онако“ купују квадови, мотори, па чак и аутомобили. Деци која немају ни довољно година, ни зрелости, нити положен возачки испит, у руке се даје смртоносно оружје, а онда их пуштају да њиме „управљају“ нашим улицама. Децу не кривим, њих ми је искрено жао. Кривим оне који би требало да их штите – њихове родитеље.

.
Пише: Жељко Маторчевић
.

Југ општине Гроцка – првенствено Пударци, Камендол, Умчари, Живковац и Дражањ – постао је полигон за ово иживљавање и ризична зона за сваког нормалног грађанина. Као становник Пудараца, свакодневно се згражавам над призорима које виђам. Више ниси сигуран ни када одлучиш да прошеташ атарским путевима како би уживао у природи. То одавно није шетња, то је стрес и склањање у јарак пред најездом квадова које возе клинци, за које се с правом питаш да ли су уопште догурали до виших разреда основне школе. Када побегнете са њива и вратите се на главне и споредне улице, тамо вас чекају „напуцани“ клинци у аутомобилима и на моторима, са обавезно набуџеним ауспусима, јер је очигледно циљ „да се што више чујемо“ док јуримо ка потенцијалној трагедији.

Али, лудило се не завршава код тинејџера на квадовима. Постала је свакодневица да виђамо мајке и очеве како своју малу децу возе на предњем седишту. Без бустер седишта, без сигурносног појаса, без трунке здравог разума! Закон деци брани вожњу на предњем седишту са разлогом, али бахатост не познаје закон. Такви људи, који рођену децу шаљу у сигурну смрт или инвалидитет приликом и најмањег судара, не заслужују да се назову родитељима. Да живимо у правној држави и да нам социјалне службе заиста раде свој посао, такви би одавно били процесуирани, и то не прекршајно, већ строго кривично, за директно угрожавање сигурности и живота сопствене деце.

И ту се поставља оно кључно питање – где је полиција у свим овим моментима? Обичан човек, гледајући ову баханалију на точковима, не може а да не посумња на корупцију. Као да органи реда свесно жмуре. Родитељи ове малолетне деце за воланом углавном имају добру финансијску потпору. У друштву где готово све има своју цену, логично је запитати се: да ли дубок џеп бахатих родитеља лако потплати и ућутка поједине полицајце, што да не?

Као неко ко је у животу и младости видео и искусио све и свашта, врло добро знам какву опасност представља дете за било каквим воланом. Иза нас су године исписане црном хроником и трагичним догађајима са смртним исходима малолетника. Када се трагедија деси – а сигуран сам да ће се нешто десити и то ускоро, јер је ова епидемија узела превише маха – биће нам крив „тамо неко“. А плач родитеља тада ће бити убедљиво најгласнији. Не дај Боже да ичије дете икада страда, али родитељи морају да схвате да им својим „поклонима“ сами поплочавају пут у сигурну смрт.

Зато, нека добро размисле пре него што следећи пут детету дају кључеве у руке, јер како мудра изрека каже: „Кад кола крену низбрдо, касно је кочнице тражити, а ко лудом да мач у руке, сам је крив за крв која падне.“