„Žicanje“ na ulici, u autobusima, ispred crkava…Jednima je to preživljavanje, a drugima – biznis
PROLEĆE na moje rameeee slećeee, đurđevak zeleni svima osim meniii. Ej kome sada moja draga na đurđevak miriše, meni nikad višeee… Stihovi naređani tek toliko da staju između dve stanice na linijama gradskog prevoza u pratnji dečije harmonike, po kojoj tamburaju promrzli prsti ispod rasečenih rukavica. Nakon sklepane pesme ispred putnika pojavljuje se nevino, neretko prljavo lice ispred koga treperi otvorena sićušna šaka. I ne govori, samo čežnjivo gleda besperkorno čistim očima.
Ovaj prizor zateći će vas gotovo svakodnevno na linijama koje danonoćno krstare gradom. Dečije „žicanje“ samo je jedan od vidova prosjačenja, kojim se bavi stotine siromašnih stanovnika srpske prestonice. Jednima je to jedini način preživljavanja, drugima život koji se porodično nasleđuje, dok je „lažnim“ prosjacima to ozbiljan biznis kojim sebi obezbeđuju lagodan život, pa čak i smeštaj u hotelima.
Sklupčani na pločnicima, po snegu, kiši, kijametu, takozvani „pravi“ prosjaci najčešće je beda i nemaština naterala da mole za milost prolaznika. Njihovi vapaji utišali su se pod naletom još jače krize, pa za koji dinar čekaju u tišini ili iza natpisa: „Pomozite. Nemam za lekove“, „Bog vam dao zdravlje“. Ovakvih životnih sudbina najviše je u samom srcu prestonice, ali i na prometnim autobuskim stajalištima.
Na zdravlje i sreću najčešće se pozivaju i majke sa decom u naručju, koje o većim crkvenim praznicima dočekuju vernike ispred hramova. Svakodnevno, one se mogu sresti i duž pešačkih zona, tražeći novac za hranu dece, koje za sobom vuku oskudno odevene i tokom zimskih dana.
Za oko prolaznika, najteži su prizori lica koji fingiraju, ili zaista imaju neki invaliditet. Zbog sažaljenja i milostinja je veća, pa ovi prosjaci dnevno dobiju i po 5.000 dinara. Zarade su i više, ako se sklope kockice: lep dan i datum u mesecu, kada najčešće ležu penzije i plate.
Ni vozačima omraženo pranje šoferšajbne na semaforima, „uvaljivanje“ ruža na ulicama, prodaja papirnih maramica za „koliko daš“ nisu daleko od prosjačenja. Doduše, pomalo sofisticiranog načina za iznudu sitnog novca na ulicama Beograda.
UČE ODMALENA
PROSJAČKOM zanatu od malih nogu uče se mnoga deca romske nacionalnosti, koji kasnije za svoje roditelje ili bogatije gazde prose na ulicama. U početku zajedno idu „na posao“, da bi kasnije maloletnici mogli samostalno da ostanu na ulicama i zarađuju za porodicu.
LAŽNI MONAH U CENTRU
IZA natpisa „Pomozite bolesnom monahu“ na ulazu u Knez Mihailovu, prema podacima policije, stoji „lažni“ monah. Naime, reč je o čoveku iz unutrašnjosti Srbije, koji je pre nekoliko godina raščinjen u manastiru, nakon čega je došao u Beograd.
Njega su nekoliko puta prijavljivali građani, tvrdeći da je nedopustivo takvo ponašanje „božjih ljudi“, dok bi mu drugi ipak u monašku kapu spuštali novce.
K. MALEŠEVIĆ Novosti
