Živim u Vinči već 30 godina, takoreći ceo svoj život. Međutim, igrom slučaja sam se preselio na Konjarnik (koji se nalazi na 10-ak kilometara od mog doma u Vinči), tako da sam nekada u ovaj deo grada dolazio čak i biciklom kada je lepo vreme.
Sada kada ovde na Konjarniku stanujem, odem katkad do Vinče da obiđem rodbinu i prijatelje. Sednem na 307 i za manje od pola sata sam u Vinči. Nije daleko. Međutim, počinjem da primećujem stvari koje nisam ranije primećivao kada sam živeo tu.
Jednom prilikom dok sam šetao Vinčom, imao sam nekakav papirić u ruci koji sam uporno držao u nadi da ću da ga bacim u prvu kantu za đubre kada naiđem na nju. Jednostavno, tako sam navikao da radim od kada živim na Konjarniku. Shvatio sam da na kantu neću nikada naići, da se nalazim u mom rodnom selu gde je kanta misaona imenica, i da se papirići bacaju po ulici, jer očigledno je da je to danas odraz „Vinčanske kulture“.
Šetajući dalje glavnom ulicom vidim staru školu koja je orunula i propada. Kako čujem tu se sada nalazi odeljenje Muzičke škole i održavaju se probe KUD-a. Ali opet, moglo bi to malo bolje da izgleda i da možda ima širi asortiman kada je u pitanju razvoj kulture, uzevši u obzir činjenicu da se u blizini nalazi i arheološko nalazište na kome ništa nije rađeno od kad znam za sebe.
Bolečica i njeni potoci i dalje smrde i i dalje su plutajuće kanalizacije na otvorenom, zelene površine i trotoari su i dalje prljavi, vode i dalje često ima pa nema, i svi ostali prateći i već dobro poznati problemi koji prate Vinči i ostala gročanska sela i naselja.
Znam, mnogi će prokomentarisati da mi je lako da sve to komentarišem kada više ne živim tu, ali pre nego što to budu rekli želim da im poručim ovo:
Dok sam živeo u Vinči napravio sam projekat koji bi očistio Vinču i sva okolna naselja, ali projekat nije odobren od strane opštine; u staroj školi sam držao dramsku sekciju kako bi podigao nivo kulture u selu; doveo sam razne novinare koji su pisali i izveštavali o arheološkom nalazištu i ostalim problemima Vinče; sproveo sam peticiji u kojoj se zatraživao bolji kvalitet i kvantitet vode za celu opštinu; u sekretirajtru za zaštitu životne sredine sam pričao sa nadležnima za prateće komunalne probleme, ali očigledno da nisam bio interesantan jer sam dolazio ispred građana, a ne ispred partije; sproveo sam nekoliko humanitarnih akcija, od pomoći socijalno ugroženih lica do pomoći samohranim roditeljima; itd.
Dakle, sve te probleme sam primećivao i ranije i pokušavao da ih rešim; a sada primećujem da nema više koga to brine. Jednostavno naš narod („vinčanski“) će i dalje vikati da mu je loše, da vode nema, da kerovi razvlače kese po selu svakog petka (jer se tad iznosi smeće, a ovaj kamion mnogo mali pa ne mogu da stanu sve kese), da se po selu ništa ne dešava, da Bolečica nije kao što je nekada bila, da je Ošljanski potok uništila deponija, da je skela prodata pa će sad cena biti 3 puta skuplja, da je Pop sredio Crkvu a nije njih pitao, i sve tako po već poznatom scenariju…
Poručio bih mojim Vinčanima sledeće:
Dragi narode „vinčanski“ imaš tri opcije:
- Ne kukaj toliko, gubiš vreme, udružujte se i rešavaj te probleme;
- Pazi šta zaokružuješ, zar ne vidiš da se istorija ponavlja, a selo izgleda kao da je vreme stalo;
- Zatvori kapiju, da ti ne iziđe ker iz avlije, razvući će opet smeće po selu, petak je.
Pozdrave iz normalne opštine šalje vam,
Vojkan Milenković- zauvek Vinčanin.
