Obrenovac je danas, godinu dana nakon katastrofalnih poplava, u najvećoj meri obnovljen, deca su se ponovo upisala u škole, a svi stanovnici ostali su u svom gradu, kaže predsednik opštine Miroslav Čučković, uveren da Obrenovac ima šansu da postane normalan grad kakav je bio.
Prethodna godina je, kaže, prošla brzo, u velikom broju aktivnosti na sanaciji i obnovi opštine, potpuno uništene nakon izlivanja Save, Kolubare i Tamnave, ali danas su, dodaje, svi nasipi i proboji na tim rekama sanirani.
– Ovo je mogao da bude Nju Orleans, grad razlupanih prozora, praznih škola i obdaništa, u kom cvetaju prostitucija, narkomanija, kriminal, gde ne možete da sretnete živog i nasmejanog čoveka . Danas je Obrenovac grad koji se ne razlikuje od Arandjelovca, Valjeva ili Subotice – rekao je Čučković Tanjugu.
Potpuno je, kaže, bilo uništeno 85 procenata opštine, a voda je oštetila sve javne objekte.
– Bilo je uništenih 11.500 dobara, uključujući 3.500 automobila i 7.000 kuća, od kojih je 200 potpuno srušeno, stanova, poslovnih prostora, kao i 1.000 hektara potopljenih oranica sa usevima koji su bili već zasejanii – nabraja Čučković.
Tačna šteta, dodaje, nikada nije izračunata, jer je bilo nemoguće pronaći model utvrđivanja štete u svakom domaćinstvu.
– Moglo bi se reći da je procenjena šteta u Obrenovcu negde oko 200 miliona evra, s obirom na to da smo dobili oko 70 miliona evra za pomoć, a to je trećina onoga što je realno uništeno – podvukao je Čučković.
Redom su obnavljane zdravstvene i obrazovne ustanove, obezbeđena pitka voda, kanalizacija, grejanje, putevi, a nakon toga usledila je sanacija uništenih privatnih imanja, stanova, kuća, poljoprivrednog zemljišta
Obrenovac je, podseća predsednik opštine, samo nekoliko kilometara udaljen od uređenih škola na Čukarici, te je postojala realna opasnost da grad ostane „zauvek pust i prazan“.
– Upravo zbog toga čelni ljudi opštine bili su posebno odgovorni da se što pre krene sa obnovom i stvore mogućnosti za normalan život – rekao je Čučković.
Tvrdi da se najveći broj Obrenovčana vratio, a da se broj onih koji su napustili grad meri promilima.
Kada govori o periodu od pre godina dana, kaže da je najponosniji na solidarnost i hrabrost koju su pokazali građani i na mogućnost da, iako smo mala i siromašna država, odgovorimo na sve izazove.
Na pitanje kako izbeći da se slična katastrofa ponovi, Čučković je napomenuo da se mora uraditi centralni vodoprivredni sistem u državi, kako Srbijavode i Beogradvode ne bi bile odvojene, što će, kako trvdi, olakšati komandovanje, raspodelu budžeta i praćenje situacija.
Kristina Šustić: Želim svoju sobu, svoj život kao pre
Kristina svaki dan pomaže onima koji su izgubili dom u poplavama, a i ona sama je izgubila sve
Kristina Šustić (21) ostaće najsvetlija tačka desetinama potrodica koje su zbrinjavane u poslednjim prihvatnim centrima u Obrenovcu – kasarni i hotelu. Teško za nju, ali melem za ugrožene, Kristina je kao jedva sazrela devojka bila jedina nada onima koji su ostali bez doma, hrane, odeće i obuće.
Ona je dočekivala i ispraćala porodice, smeštala na mekane dušeke i u suve sobe kad su tek pobegli od vlage, bolesti, tuge, neizvesnosti.
Dok je ona njima bila kamen oslonac, zaboravila je na to da ni ona nema gde da spava. Trčala je kodmamine prijateljice, samo da prespava dok ujutro ide u prihvatilište u obrenovačku kasaranu, a popodne u Novi Sad na fakultet. Samo privremeno, samo da prespava. Ali taj san traje godinu dana.
– Moj prvi i osnovni plan je da se vratim kući. Želim svoju sobu, svoju stolicu, svoj život kao pre. Još živim sa majkom kod njene prijateljice, naše drage tetke Sneže koja je definitivno moj heroj i koja nam nesebično daje krov nad glavom i mnogo podrške. Više ne radim u prihvatnom centru kao koordinator, prešla sam u SOS dečija sela Srbije i radim na poziciji edukatora. I dalje je to kasarna i dalje su tu ljudi sa kojima sam radila, ali sam sada više posvećena deci jer moj novi posao to traži. Bolje mi je, jer mi je bio potreban odmor. Iako još želim da pomognem, a više nemam snage na onaj način, uradila sam to ovako. Deci u sumornoj kasarni kroz, pesmu, igru i druženje zajedno sa svojim koleginicama skraćujem te teške dane. Ta mala bića nisu kriva ni za šta i ne zaslužuju da se ti osmesi izgube okruženi zarđalom žicom – priča Kristina za nijansu odgovornija od svojih vršnjaka. Ne čudi s obzirom na to šta je sve prošla.
– Naše kategorizovanje nije dovoljno ni za šta. Dobili smo 70.000, a šteta je prevelika. Za te pare, ne mogu ni samo vrata ili samo prozori. Ovde ne krivim lokalnu samoupravu, već republički nivo koji nije brinuo o ljudima kao što smo mi – dodaje ona.
Kristina kaže da je od 17. maja potpuno drugačija osoba i da se sitnice koje su je ranije činile tužnom, sada nevažne.
– Rad u prihvatnom centru, a i sama moja situacija su škola za ceo život. Sada sve gledam drugim očima. Ja dom gubim drugi put u životu, gubim uspomene na svog pokojnog oca… Kad sam uspela da nastavim da živim sa tim, svaki dan ustajem sa velikim osmehom i rečenicom “Još jedan novi dan. Lepo, ustala sam živa i zdrava”. I svi ti ljudi, njihove priče, raznorazne sudbine u radu u prihvatnom centru, naučile su me da misli i osećanja kanališem tako da sitnice budu ono što mi čini dane, mesece, godine…
I da se sve ponovi isto bi postupila…
-Opet bih čistila grad, opet bih delila hranu u Crvenom krstu, opet bih pružala podršku svojim sugrađanima, opet bih radila u prihvatnom centru bez obzira što znam šta me čeka… To je bio moj način da prebolim i preživim sve. Vodim se time da rad leči čoveka i za to jedino znam
da ne bih promenila – zaključuje Kristina.
Marija Jevtić: I dalje imam košmare
Marija je iz poplava spasavala životinje
Stotine životinja, pasa, mačaka, pa i papagaja posle poplava ostalo je bez vlasnika, izgubljeno, gladno i uplašeno. Tek se nekoliko ljudi osvrnulo da ugrožene životinje spase, a jedna od spasilaca bila je i Marija Jevtić iz Obrenovca.
Marija je sa svojim momkom obišla Srbiju uzduž i popreko kako bi svakom vlasniku vratila psa koga su u poplavama izgubili. Nije im bilo teško da satima putuju da bi stotine pasa ugledalo lica svojih vlasnika ponovo. A od toga, kaže, nema veće sreće.
Međutim, i sama Marija bila je žrtva poplava i, nažalost, jednog psa nije uspela da spase – svog Floka.
– Iako je prošlo skoro godinu dana od poplava i dalje imam košmare i stahujem da bi se moglo ponoviti isto. Tada se pitam da li sam mogla uraditi više prošle godine? Da li sam mogla pomoći više i ljudima i životinjama? I ono neizbežno, a šta ako se opet ponovi? – kaže Marija.
Ona dodaje da je najteže otići u Obrenovac ponovo i suočiti se sa svim gubicima.
– U poplavama smo moja porodica i ja izgubili sve što smo imali, ali nismo prestali da se trudimo da nam se život vrati u normalu. Ja se još nisam vratila u Obrenovac da živim, ali i dalje idem tamo. Svaki put podjednako mi je teško. Živela sam u tom gradu 23 godine, znala svaku ulicu napamet, imala prijatelje, mazila pse ispred zgrada, znala svakom ime, a sada tamo nije ostalo ništa od toga. Mnoge porodice se nisu vratile, mnogi psi nisu pronađeni, među kojima i moj Flok – priča Marija.
Jedna stvar daje joj nadu da sve može da bude bolje.
– I dalje volim da sednem u kafić na trgu i onda posmatram ljude i vidim da su i posle svega srećni i da se bore svakog dana da opet žive kako su živeli pre tog užasnog dana. I ponosna sam na njih, jer kad je bilo najteže, ti ljudi su mi najviše pomogli iako me nisu znali. Nadam se da se više nikada neće ponoviti isto i da više nijedan život neće biti ugašen – zaključuje Marija.
Matići: Komšije se svađaju oko raspodele pomoći
Posle poplava Matićima je ovako izgledao dom
“Ljudi su se promenili, poplave su ih potpuno uništile. I finansijski, ali i u pravom, ljudskom smislu.”
Ovako za “Blic” priča Roland Matić, otac dve devojčice koje su kroz poplavu u Obrenovcu prošle same, 24 sata tragajući za ocem i majkom.
Pre godinu dana kroz prozor su iskakali pravo u čamac. Devojčice su otišle prve, otac nije dugo posle njih mogao da se spase. Danas su zajedno, na istom mestu, a kroz prozor ne gledaju u “more” kako su zvali izlivenu Kolubaru. Gledaju na tužne komšije koji još nisu ni počeli renoviranje kuća.
– Ova kategorizacija je uništila poslednje atome čovečanstva: samo se gleda ko je koliku odštetu dobio. Pa prve komšije ne pričaju, jer nisu dobili iste pare za popravku kuća! To je strašno! Strašni su ljudi… – priča Roland Matić.
Starija ćerka Nikolina (14) prepričava dogodovštine u školi koju uskoro završava i upisuje srednju. Kad priča o svojim vršnjacima o još dečjim brigama, ona spominje i tešku činjenicu.
– U našem razredu je samo dvoje ljudi renoviralo kuće. Drugima još nije ni isplaćen novac – priča već prezrela za svoje godine.
Matići sada polako ponovo opremaju svoj dom
I grle se i bodre jedni druge i Roland i Nikolina i tri godine mlađa sestra Marija, buduća glumica.
– Hoću da verujem da ide na bolje, da su stvari pozitivne. Mnogo ljudi je sredilo svoje domove, onoliko koliko je moglo. Nema se para za više. Nemam ni ja, samohrani sam otac sa dve devojčice, dok platimo sve, školovanje… ne ostane za renoviranje. Nema ni posla, jer su nas ubili ovim radnicima koje je opština obezbedila za radove u kućama. A niko ne zna gde su njih našli i kako oni rade? Za one koji se kao ja bave gipsarskim radovima, oslikavanjem zidova, nema više posla – dodaje otac dve devojčice.
A kad padne kiša, strah je prvo osećanje.
– Jooj, svi se plaše. Ja se ne plašim, ma šta sad. Ali, nećete verovati, čim padne kiša, svi se pakuju, spremaju za najgore. To je strašno – priča Nikolina dok njen otac dodaje da takva nesreća ne bi mogla dva puta da se desi Obrenovčanima.
Ljubica Lisković: Ovde više niko ne živi
Ljubica kaže da su poplave promenile ljude
“Nema ovde više nikog. Otišli su, iznajmili stanove. Neće mladi da žive kao mi, u vlagi i strahu”.
Priča Ljubica Lisković iz Ulice Mitra Bakića u Rakovici – tik pored Topčiderke. Koliko jedna mala reka može muka da zada, znaju samo oni kojima je ta ista mala reka Topčiderka, u tri dana odnela sve.
Da tuga bude veća, godinu dana kasnije, isti su tragovi od nivoa vode ostali na zidu. Oljuštene fasade, oronuli podrumi, garaže, uništeni enterijer. Odšteta od 120.000 dinara kažu nije bila dovoljna da se život vrati u normalu.
– Ma, kakve pare, dete, to je odmah potrošeno. Sad sve obećavaju, ali nema od toga ništa. Nešto sam renovirala, za više nemam. Kako je tako je, moram da živim – priča baka Ljubica dok brzim hodom kroz dvorište pokazuje gde je zapelo. A tamo su: srušena pomoćna kuća, vlažni podrum, prljavi zidovi, vlaga, vlaga, vlaga.
Kao da je od poplava prošlo mesec-dva, a ne godinu dana.
M.Milojević, M.Jovićević Blic
