U svom romanu „Braća Karamazovi“, Dostojevski u jednom trenutku kroz lik starca Zosime poručuje sledeće: „Braćo… volite. Volite decu naročito, jer su, nalik anđelima, deca bezgrešna – ona žive da omekšaju i očiste naša srca, takoreći – da nas vode. Jao onome ko vređa dete“. Moglo bi se o Dostojevskom i njegovim porukama još mnogo toga korisnog reći, ali ovde ćemo na trenutak zastati. Jer, ovo je priča baš o deci. Našoj, ovdašnjoj. Nesvakidašnja priča.
Pokraj sportskog centra „Olimp“ svakog dana jedna majušna devojčica trči ka prozoru u samo njoj znano vreme. Srećna, jer živi sa roditeljima i veselom kucom „Ejmi“, tada je još srećnija. Tek što je naučila da govori, stajala bi pokraj prozora i govorila „Tarci! Tarci!“. Pred njenim očima dešavala se samo njoj (ne)znana čarolija: neki neobično obučeni ljudi podizali bi kontejner, skoro ga ubacivali u veliki kamion, a onda odlazili dalje. Njeni „tarci“ bili su i ostalo zapravo vredni „đubertarci“, radnici Gradske čistoće. Baš oni će biti važni za našu priču.
I još jedna devojčica. Druga. A u ovoj priči će biti glavna.
Petra Cvetković ima tri godine. Boluje od dečjeg tumora, neuroblastoma. Opasna je to bolest, kao što je za roditelje svaka ozbiljna bolest – strašna. Ali, ova spada među najstrašnije. I, nekim čudom, samo nekim čudom – izlečiva je. Ali to baš, baš košta.
Da bi se uopšte izlečilo dete koje boluje od neuroblastoma, prvi deo terapije je hirurški. Potrebna je i transplatacija koštane srži, a operacija koja bi maloj Petri mogla da spase život u Đenovi košta oko 100.000 evra. I ko zna još koliko hiljada za svaki bolnički dan u tom centru za lečenje neuroblastoma.
A roditelji… Naši, ovdašnji. Probali su skoro sve što je u roditeljskoj moći. Već tri operacije su urađene početkom ove godine otkako je u novembru 2014. dijagnostikovana strašna bolest, tumor je većim delom uklonjen, ali dalje lečenje može da se obavi samo u pomenutom centru u Italiji.
Pričajući sa svojim đacima o ovoj temi, nastavnica fizike u Sportskoj gimnaziji, Katarina Stevanović, nije ni slutila šta će se desiti.
„Dajte da pomognemo!“
„Možemo i mi!“
„Hajde da organizujemo srednjoškolski turnir u malom fudbalu!“, začuli su se glasovi đaka trećeg razreda.
Oni su, jednostavno, verovali da je čudo moguće.
Mogla bi tu sad da se ubaci naredna rečenica starca Zosime iz „Braće Karamazovih“, kada se obraćao mladim monasima: „Volite sve što je Bog stvorio, celinu svega, svaku trunku. Volite svaki list, svaki zračak Božje svetlosti. Volite životinje, biljke, volite sve. A ako volite sve, doživećete božanska čudesa“. Ovi đaci su zaista verovali da su čudesa moguća. I, ma koliko bilo čudno, zavoleli su devojčicu koju nikada nisu upoznali, niti su je videli.
A onda su čudesa počela da se ređaju. I, negde baš tu, u priču su se uključili i „tarci“.
Mnogo bismo mogli od njih da naučimo, od vrednoće, do tišine, ali je nekad dovoljno i samo da osvestimo onaj deo sebe kojim priznamo da tamo neko, u zoru ili tokom dana, ide za svima nama – i čisti sve ono čime mi uprljamo svet oko sebe. Ovoga puta, Gradska čistoća, njen pogon na Zvezdari, rešila je da pritrči u pomoć ovoj dečjoj želji – da jednom detetu bude dobro.
Sportski centar „Olimp“ dao je svoje terene za taj zamišljeni fudbalski turnir, a „tarci“, iz zvezdarskog pogona Gradske čistoće, rešili su da budu – redari.
Štampaće oni sami karte za turnir, pomagaće da se tereni očiste, da se održe i pre i posle ovog događaja, ma… nekako, sve je odjednom od „bilo bi divno da…“ postalo – „E, ‘ajmo, evo možemo mi!“.
Javile su se već i neke druge radne organizacije. Da pripomognu dečjoj želji da se nekome pripomogne. Javile su se i prve škole. Za sada su se prijavile Četvrta beogradska gimnazija, Sedma, Elektrotehnička škola, čak i Matematička gimnazija šalje ekipu. Medalje po svetu umeju da osvajaju, ali se ne stide da pokažu da i oni imaju srce. Sportska gimnazija, kojoj se ostale zainteresovane škole mogu javiti do ovog petka, a mogu prosto doći na turnir i prijaviti se, (a turnir će biti održan na „Olimpu“ u nedelju 15. marta od 11 časova), daće nekoliko timova. Čak i jedan ženski. Što da ne da i takav, pa njen doskorašnji đak, Jovana Damjanović, sa Volfsburgom je osvojila Ligu šampiona? Imamo mi mnogo fenomenalne dece, da… Samo što često umislimo da postoje nešto važnije od njih.
„Kada smo čuli za ovu dečju želju, mi smo odmah ponudili sve što smo mogli da ponudimo. Kako i ne bismo za jednu takvu ideju“, rekao je za Blicsport Nenad Rajičić, upravnik pogona Gradske čistoće na Zvezdari.
Stižu, dakle, stari dobri „tarci“. Da pomažu, štampaju, donose, odnose i čuvaju… Stižu i neke nove, mlade snage ove zemlje. Da prikupljaju novac (karte će biti 100 dinara + koliko ko je spreman da plati, a novac će biti ubacivan u velike, zapečaćene „glasačke kutije) a i da se igraju. Stižu svi da bi, zajedno, pomogli jednom detetu.
Pomozite i vi.
Jer, što reče Dostojevski kroz istog onog starca Zosimu, „sve više izumire ideja služenja čovečanstvu, bratske ljubavi i solidarnosti… ta ideja se ponekad tretira sa podsmehom“.
Ne dajte da ta ideja nestane.
Vidimo se u nedelju, 15. marta, u 11 sati na „Olimpu“.
D. Nikolić Blic
