Na deponiji u Vinči 18. maja je izbio požar koji su vatrogasci gasili danima.
Danima su oni, gaseći vatru i za zatrpavajući delove deponije zemljom pokušavali da lokalizuju požar, a dima je tih dana bilo ponegde u Beogradu.
Ovo je bila vest svih srpskih medija, a svih čuda znate, tri dana dosta…Vatra je ugašena i odjedanput je deponija – potpuno nezanimljiva.
Iako vatre više nema, posetili smo deponiju u Vinči, a tamo smo zatekli prizore kakve do sada nismo videli…
Već po izlasku iz klimatizovanog automobila zapljusnula nas je vrelina i smrad koji nagriza očne nozdrve, sinuse i očne jabučice.
Kamioni, buldožeri tamo rade punom parom, a smeća ima – gde god da se okrenete.
Bez maske je tamo – verujte na reč – NEIZDRŽIVO!
Ručak želi da iskoči iz stomaka, a nozdrve peku – čak i sa maskom preko nosa i lica…
Verovali ili ne – zaposleni na deponiji su na smrad odavno oguglali, a mi smo im došli kao neke „svilene bube“ potpuno neotporne na neprijatne mirise.
Kovitlac prašine koju prave buldožeri ovde je – uobičajena stvar.
A tu su i oni kojima je najteže… ljudi koji su tu svakog dana preko svojih ruku prevale tone otpada, pokvarenih namirnica, flaša, drveta plastike…
Mada, kako kažuneki od zaposlenih u čistoći koji ovde odvajaju sekundarne sirovine – ovde se mogu naći i neke korisne stvari – suncobrani da ih sačuvaju od paklenog dana, cipele koje „još mogu da se nose“, ležaljka za sunčanje, fotelja – malo zaprljana, ali cela…
Ljudi su ovde poput mrava – neprestano rade. Rukama besomučno rovare po smeću u potrazi za svim onim stvarima koje se mogu reciklirati…
Ipak, ima i onih koji nađu trenutke za odmor i beg u debelu hladovinu.
Rada ovde nisu pošteđene ni žene. One vuku teret u istoj meri koliko i muškarci.
One najsnalažljive našle su opremu i način da se zaklone od sunca.
Ovo mesto puno je galebova, više od stotinu vrsta, zbog čega naočigled pravo ruglo može da izgleda čarobno.
