Svakodnevna vožnja gradskim prevozom mnogo govori u prilog ovoj konstataciji.
Beogradom saobraća relativno širok spektar autobusa – stari, crveni koji nas podsećaju na ’90, zatim žuti, takozvani Japanci, koje smo dobili na poklon i žuto-plavi najnovije generacije.
Na nesreću svih Beograđana, preovladavaju ovi prvi spomenuti. Crveni, zglobni, „izdrndani“, sa rupama nasred, drvenim sedištima i vratima koja nikako ne mogu da se zatvore, pa samim tim i ne dihtuju kako valja.
Požari su ljudima iz prestonice postali uobičajena stvar. Nije važno ni gde idu, ni koliko im je potrebno – važno je da krenu pre vremena, u slučaju da se staromodna šklopocija zapali. Tada dolazi do nekakvog dima koji šiklja iz motora, a nesreća je ako se usred jula zateknete u jednom od ”crvendaća”. Unutra gorite vi, spolja gori on – divna jedna situacija.
– Pre nekoliko dana vozio sam se 26-icom i kod TC ”Stadion” bus je stao. Vozač nas je samo obavestio da ne ide dalje. U pitanju je bila ona žuta, drndava, koja nije ni obećavala da može da stigne do okretnice. Ljudi su naravno počeli da negoduju jer su verovatno imali neke zakazane obaveze. Meni samo nije jasno kako mogu da dozvole da ovakve 26-ice prolaze centrom grada. To je velika sramota za sve nas – kaže za Dnevno.rs Slavoljub R, penzioner iz Beograda.
Nažalost, ova linija nije usamljena. Trole i tramvaji koji prolaze strogim centrom grada nikako se ne mogu pohvaliti mladošću. Srećom, prosek vade autobusi na linijama 31, 23, 27. Novi, čisti, sa klimom koja uglavnom radi.
– Mnogo mi znači kad se iz Mirijeva zaputim do centra. Lepo uđem u ovu niskopodnu, još kad upale klimu stvarno je milina voziti se – iskrena je naša čitateljka Jelena S.
Ali, postavlja se pitanje šta je sa onim vozilima koja ne prolaze centrom, već saobraćaju na periferiji?
Linije 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 309 osuđene su na krntije, po sistemu – šta će njima ovi novi do Kaluđerice, Grocke, Boleča…
– Svakodnevno se vozim 309. Živim na Ustaničkoj, a radim u Kaluđerici. Verujte mi, to je pakao. Uopšte ne znam kako ti busevi ne crknu od starosti. Imam utisak da su stariji su od mene – žali se gospođa koju smo zatekli na okretnici.
Istu muku muče i oni koji bi trebalo da se prevezu do Jajinaca, Avale…
– Jeste da postoji red vožnje jer idu kao antibiotik, ali ne vredi, toliko su izakani da je to sramota. Svaki put kad uđem molim Boga da stignem u jednom komadu. A tek kad uđe u krivinu, bolje da i ne prepričavam – kaže čovek koji već godinama ima istu muku, ali je sada, kako kaže, više ni ne primećuje.
Do Resnika takođe ”krstare” autobusi koji nisu za pohvalu.
– Pravu reč ste upotrebili, bukvalno krstare. Ponekad imam utisak kao da po jajima vozi i samo čekam da neko ispadne – priča Marina J. iz Resnika.
Pošto GSP nikad nije imao unificirani tip vozila na beogradskim ulicama decenijama su vozili i Englezi, Švajcarci, Česi, Rusi, Španci, neki od njih stari i po 80 i 100 godina. Sada su na red došli Japanci i Poljaci, a Beograđanima je ostalo da svedoče koliko će opstati.
Ne sumnjamo da će nas sve nadživeti.
