Danas objavljujem još jedan dokaz da je Železnička stanica Novi Sad bila javni objekat za korišćenje od strane putnika, godinu dana i pre urušavanja nadstrešnice, čiju bezbednost je garantovao Nebojša Bojović, predsednik Skupštine „Infrastruktura železnice Srbije“, pošto je doneo Odluku na osnovu koje je zaključen Ugovor o korišćenju javne železničke infrastrukture sa „Srbijavozom“, kojim je garantovano da su sve pruge i železničke stanice na tim pravcima bezbedne za putnike (član 14.2 i 14.3 Bezbednost).
Novi dokaz je Ugovor o zakupu poslovnog prostora između „Infrastrukture železnice Srbije“ i „Srbijavoza“, koji je važio do decembra 2024. godine, po kome je „Infrastruktura železnice Srbije“ naplaćivala zakup za korišćenje blagajni „Srbijavozu“ u stanici Novi Sad sve vreme dok je trajala rekonstrukcija. Za ovaj ugovor direktno je nadležan bio Milutin Milošević, tada izvršni direktor kompanije Infrastruktura upravo zadužen za javnu železničku infrastrukturu, a saglasnost za potpisivanje ugovora dao je Nebojša Bojović u ime Skupštine akcionara Infrastruktura.
Tokom trajanja rekonstrukcije Železničke stanice Novi Sad menjale su se lokacije blagajne, koja je u početku bila u krilu B, pa u krilu A, pa su se ponovo blagajne vratile u krilo B, a sve to posle sprovedene procedure internog prijema krila B, koji je otpočeo 12. juna 2024. godine, a završio se primopredajom između izvođača i investitora 4. jula 2024. godine, što je i upisano u građevinski dnevnik, nakon čega je omogućeno korišćenje krila B od strane putnika. Karte u Železničkoj stanici Novi Sad prodavale su se svaki dan trajanja rekonstrukcije stanica je bila u funkciji kako je predviđao Komercijalni ugovor sa konzorcijumom kineskih železnica.
Zbog potrebe da se realizuje Ugovor o zakupu prostora za blagajne koje koristi „Srbijavoz“, Komisija za interni prijem krila B u stanici Novi Sad je i bila sastavljena ne samo od zaposlenih u „Infrastruktura železnice Srbije“, već i od zaposlenih u „Srbijavozu“, koji su svoje zaposlene raspoređivali po tim blagajnama za prodaju karata. Osim zakupa blagajni i službenih prostorija, Infrastruktura železnice Srbije je naplaćivala i zakup prostora za kartomate u stanici Novi Sad koje je koristio „Srbijavoz“.
Ove činjenice izneo je i sam bivši direktor „Srbijavoza“ Ivan Bulajić koji je svedočio ispred VJT u Novom Sadu, kao i drugi zaposleni, rekavši da je „Srbijavoz“ zakupac službenih prostorija i blagajni u stanici Novi Sad i da je prodaja voznih karata vršena neprestano, bez prekida, uz premeštanje mesta prodaje voznih karata iz jednog dela železničke stanice u drugi deo železničke stanice, o čemu su blagovremeno obaveštavani od odgovornih iz Infrastrukture železnice Srbije, a zaključeni ugovori sa Infrastrukturom železnice Srbije su garantovali bezbednost putnika, jer je železnička stanica u Novom Sadu bila javni objekat i sve vreme otvorena za putnike, što pokazuje i komercijalni ugovor koji je zaključen sa kineskim izvođačem.
Novosadsko tužilaštvo, tačnije tužioci Lepotić i Josimović, koji rade po nalogu vrhovnog tužioca Zagorke Dolovac ignorisali su i ovaj dokaz kao i izjave svedoka koji potvrđuju da je stanica bila u funkciji što znači da nije ni mogla da bude otvarana. Još jedan dokaz da u ovom postupku ovi tužioci ne pokušavaju da utvrde istinu već da vode privatne ratove gospođe Dolovac i tako se u krajnjem ishodu rugaju porodicama žrtava i vrše opstrukciju pravde.
