Konkretno, ova porodica je imala problem zato što takav otpad životinjskog porekla retko ko hoće da skladišti i uništi, a postoji velika mogućnost da će zbog raznoraznih drugih divljih životinja on biti razbacan po čitavom kraju što može rezultirati zarazom. Još veći je problem, kako ističe ova porodica, što u kraju u kojem su ima dosta male dece, pa bi u slučaju neke zaraze ona bila najviše na udaru.
Zaista, problem oko odnošenja ovakve vrste otpada je veliki. Jedini ko je zadužen za odnošenje ovakvog otpada jeste „Veterina Beograd“. Čak i ako uspete da izdejstvujete da vam odnesu otpad, ostaju mnoga pitanja nerazjašnjenja. Da li će se slučaj rešiti ko ostavlja takav otpad u ovom kraju Umčara, kao i da li će neko odgovarati.
Međutim, kada smo načeli temu životinjskog otpada odnosno bacanja mrtvih životinja došli smo do, možda, još jednog frapirajućeg saznanja a, o kojem većina meštana zna ali, kako navode, ili neće da se mešaju odnosno prijave slučaj zbog verovanja da takve štiti neki moćnik, ili pak su mišljenja da to većina radi pa ne vidi razloga da je to uopšte bitno.
Naime, kada smo krenuli sa istraživanjem ove teme, prema svedočenjima pojedinih meštana Umčara, u ovom mestu postoji određen broj onih koji se bave prodajom mesa mesarama od bolesnih ili umrlih životinja, konkretno junadi, krava i sl.
Prema njihovim iskazu, postoji tačno određena šema prodaje takvog mesa. Navodno, otkupljuju se ili od farmi, ili od gazdinstava krave, telad i goveda koja su nedavno preminula ili su lečena od nekakve bolesti za koja se sumnja da neće moći da prežive. Preprodavci tako od vlasnika farme ili gazdinstva kupe po niskoj ceni životinju, a zatim je u svom privatnom vlasništvu prerade i puste u dalju prodaju. Ono što baš nije moguće iskoristiti, da li zbog promene boje mesa ili pak usmrdelosti pokušavaju da prodaju kao hranu za pse ili, kao što je i slučaj ove priče u Umčarima, jednostavno bace životinju na nečije imanje.
Meštani Umčara sa kojima smo razgovarali kažu da se vrlo često može pronaći kako ulicom teče krv pomešana s vodom iz pojedinih domaćinstava koji, prema njihovim rečima, se bave ovakvom trgovinom. Ipak, u javnost ne smeju o tome da pričaju jer se plaše. Navodno bilo je onih koji su prijavljivali takve slučajeve, ali su oni uvek zataškavani a postojala je i opasnost da onaj ko prijavi slučaj bude izložen maltertiranju.
Zid ćutanja meštana Umčara, kao i mrtva krava koja je pronađena na vlasničkom imanju, ukazuju da je postojanost ovakve preprodaje mesa vrlo moguć. U taj zid ćutanja kao i nereagovanje nadležnih organa produbljuje sumnju i povećava agoniju kako meštana Umčara, tako i onih koji meso konzumiraju u mesarama.
Nije usamljen slučaj
Kako je prošle godine objavljeno u pojedinim medijima, „Palanka Promet“ je Predškolskoj ustanovi „Milica Nožica“ u Valjevu, u dužem vremenskom intervalu, dostavljalo crvljiva jaja, lepljivo juneće, svinjsko i pileće meso neprijatnog mirisa, nekarakteristične boje, neodgovarajuće temperature, nezadovoljavajućeg kvaliteta, meso koje je prepuno vezivnog tkiva sa dosta masnoće. Te namirnice dostavljane su u neadekvatnoj ambalaži, sa nepotpunom dokumentacijom i lažnim deklaracijama, za koje su proizvođači potvrdili Veterinarskoj inspekciji Kolubarskog okruga da nisu njihove.
Kako se dalje navodilo, slučaj firme „Palanka Promet“, kojoj je Uprava za veterinu oduzela veterinarski kontrolni broj, objekat u Smederevskoj Palanci obrisala iz registra odobrenih objekata, a protiv odgovornog lica Zvonka Stojkovića podnela prijavu, jer ne ispunjava propisane veterinarsko-sanitarne uslove, odnosno opšte i posebne uslove za higijenu hrane životinjskog porekla za delatnost proizvodnje/skladištenja/prometa hrane životinjskog porekla, skrenuo je pažnju javnosti na konzorcijum za snabdevanje predškolskih i drugih ustanova u Beogradu.
EŽI
