Na današnji dan pre tačno 30 godina došlo je do stravične elsplozije u fabrici “Grmeč” u Zemunu u kojoj je 11 radnika poginulo, a 10 deško ranjeno na svojim radnim mestima. Za ovu nesreću još uvek niko nije odgovarao, ukazuju bivši radnici “Grmeča”, koji će danas u 10 časova ispred ulaza fabrike, na adresi Autoput 20 u Zemunu, održati pomen nastradalim kolegama.
Toga dana život su izgubili Borivoj Stoisavljević, Branko Jovanović, Vojislav Mučibabić, Gojko Đukanović, Goran Maslaković, Dragan Veljić, Živorad Stefanović, Zdravko Stančić, Ljubiša Ivić, Petar Rot i Ivica Bešić.
“Želimo da pozovemo javnost da se ovaj slučaj ne zaboravi i da se oda počast žrtvama. Njihove porodice, kolege i građani Srbije zaslužuju pravdu. Životi radnika „Grmeča“ nisu manje vredni, niti su zaslužili da oni sami budi okrivljeni za svoju smrt. Svako preduzeće treba da snosi odgovornost za bezbednost svojih radnika. Ostali smo dužni kao društvo nastradalim radnicima, njihovoj deci, porodicama što ovaj slučaj nije do kraja rasvetljen”, poručuju bivši radnici “Grmeča” u saopštenju.
Kako dodaju, do nesreće je došlo usled rada na tajnom državnom projektu, proizvodnji raketnog kompozitnog goriva, gde nisu postojali ni osnovni bezbednosni uslovi za ovaj tip proizvodnje.
Eksplozija koja se dogodila 23. juna 1995. godine, bila je, kako daodaju, toliko jaka da je zatresla ceo Zemun, polupala prozore na okolnim zgradama i raznela jednu od proizvodnih hala preduzeća.
“Ne mogu vam objasniti kako sam se osećao kad sam video u kom se stanju nalaze moji drugovi i kolege. Tela su im bila raskomadana i ugljenisana. Skupljali smo ih po celom pogonu, a i oko pogona”, izjavio je svedok i radnik koji se zatekao u blizini nakon eksplozije.
“Prema pisanju tadašnjih medija vlasti su činile sve da zataškaju istinu o eksploziji jer su učinjena, između ostalog, teška krivična dela. Hala koja je korišćena za proizvodnju nije bila za tu namenu, niti je ispunjavala bilo koje specifikacije objekta za proizvodnju eksplozivnih materija. Po nalogu bezbedonosnih službi, a u saradnji sa privatnom firmom koja se bavila izvozom vojnog eksploziva, mimo zakona je u civilnoj fabrici, koja se bavila proizvodnjom podnih pločica, pokušano da se započne proizvodnja raketnog kompozitnog goriva. Hala koja je korišćena za proizvodnju nije bila za tu namenu, niti je ispunjavala bilo koje specifikacije objekta za proizvodnju eksplozivnih materija”, navode bivši radnici nekadašnje fabrike pločica.
O važnosti ovog projekta, kako navode, govori činjenica da je odmah nakon tragedije “Grmeč” bio blokiran jakim policijskim snagama.
“Istražnom sudiji nekoliko sati nije bilo dozvoljeno da priđe, a među prvima na mesto nesreće su došli tadašnji načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić u pratnji Franka Simatovića. U medijima se pominjalo da je Slobodan Milošević lično odobrio ovaj projekat”, dodaju.
Milorad Kovačević, tadašnji radnik na održavaju mašina i oprema objašnjava da su za taj visoko rizičan posao angažovane njegove kolege koji nisu bili obučeni, niti su imali iskustva za ovu vrstu proizvodnje, čime su praktično svesno žrtvovani.
“Dugo nakon ove nesreće mnogi radnici Grmeča proživljavali su teške traume i zdravstvene probleme zbog scena koje su videli, stanja u kom su zatekli nastradale i povređene kolege, koji su bukvalno bili sprženi u strahovitoj detonaciji. Posle svega što se desilo danima smo se pitali zašto naše kolege tada nisu zaštitili, izmestili iz kruga fabrike, te da su državne službe i profesionalci, uz velike bezbednosne mere i zaštitna sredstva, na najsigurniji način, ako su već morali, izveli ovaj rizičan poduhvat”, navodi Kovačević u saopštenju.
A u razgovoru za Danas Milorad Kovačević kaže da sticajem okolnosti toga dana nije poginuo.
“Radnici su osetili i imali informacije da se neka proba pravi, znali su da to nije bila uobičajna proizvodnja pločica, ali ni blizu nismo znali da je to nešto što može da eksplodira, to niko nije znao od zaposlenih. Možda neki pojedinici, ali sami izvršioci i mi na održavanju nismo imali pretpostavku šta se tu zapravo radi. Naš posao, kao radnika na održavanju, je bio da mašine budu ispravne, da se neke temperature podese, kao da je proces proizvodnje. Moj deo posla je završen u 17 ili 17.30 sati i ja sam otišao kući. Druge kolege kojima je bio opis posla na održavanju da dežuraju su ostali. Sticajem okolnosti su ostali živi, jer nisu bili u tom trenutku u hali, a svi ostali koji su bili su ili poginuli ili teško povređeni”, priseća se naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, od tada pa do 2000. godine priča o pogibiji radnika bila je zabranjena tema, čak ni mediji nisu mnogo izveštavali o tome.
“Nikad sveća u “Grmeču nije zapaljena za pogibiju do 2000. godine niti je ikada obeležen taj događaj. Nas nekoliko kolega smo te godine podigli spomen ploču u krugu fabrike. Faktičko stanje je da i posle 30 godina niko nije odgovarao, niko nije kriv, sem što su postojale izjave da su sami radnici svojom nepažnjom krivi za nesreću, ali činjenica ostaje, ona koju ne može niko da pobije, a to je da radnici taj dan nisu proizvodili pvc pločice, već da je na civilnim mašinama vršena proba proizvodnje nečega što nema nikakve veze sa podnim pločicama i da je zbog toga došlo do nesreće”, navodi on.
Ono što ga najviše rastužuje je što se kao društvo, zajednica nismo odužili porodicama stradalih radnika, koji i danas čekaju istinu o tom događaju u kome su izgubili najmilije.
“Znam koliko je teško bilo njima. To su uglavnom bile radničke porodice. Malo je onih koji su imali snagu da se sudskim sporom suprotstave, uglavnom su bili prinuđeni da rade u toj firmi gde su im stradali najmiliji, da čekaju platu od te iste firme koja nije bila velika, da čekaju stipendiju za decu i da onda nemaju poziciju da tuže firmu u kojoj rade i bore se da prežive i odhrane svoju decu. Znam da su duboko povređeni, iako smo mi kao kolege pokušavali da pomognemo, ali na drugoj strani je bio sistem, sudovi, služba bezbednosti koja je verovatno sve ovo radila, ali tim porodicama je najteže. Nisu imali poziciju da se bore protiv države, protiv firme, jer su bili prinuđeni da se bore za život. Neke stvari ne mogu da se poprave, ali u nadi da se ovako nešto nikada ne dogodi, važno je da se čuje da se ova nesreća dogodila, da je 11 nevinih ljudi stradalo, da za to niko nije odgovarao i da se setimo njihovih porodica, jer niko njih nije pitao kako im je svih ovih godina”, naglašava Kovačević.
“Grmeč” je 2007. godine otišao u stečaj. Kovačević kaže da i danas ima porodica koje od “Grmeča” potražuju stipendije za decu i koje nisu naplatili.
Svi osumnjičeni oslobođeni
U sudskom postupku, koji je, kako navode, trajao više od deset godina, gde su između ostalog bili izneti dokazi Stanišićevog saslušanja, svi osumnjičeni su oslobođeni zbog nedovoljno dokaza i činjenice da je ovaj slučaj naknadno proglašen državnom tajnom.
“Neki od ožalošćenih, očajni ovom odlukom su pravdu potražili u Strazburu. Evropski sud za ljudska prava je 2016. godine doneo odluku da je Srbija prekršila 2. član Evropske konvencije o ljudskim pravima jer nije rasvetlila okolnosti pogibije radnika. Odluka Suda, nažalost nije doprinela nikakvom pomaku u rasvetljavanju slučaja, koji je u međuvremenu zaboravljen u javnosti”, navode u saopštenju bivši radnici “Grmeča”.
Spomen ploča nastradalim radnicima „Grmeča“ Foto: Milorad Kovačević
R. Marković Danas
