U demokratskom društvu, novinari imaju ključnu ulogu — da obaveštavaju javnost, razotkrivaju zloupotrebe moći i štite pravo građana na istinu. Ipak, u Srbiji se novinarstvo sve češće pretvara u rizičan i nesiguran poziv, posebno kada se bavi korupcijom, kriminalom ili temama koje su politički osetljive.
Napadi i pretnje: svakodnevica mnogih novinara
Prema podacima novinarskih udruženja, svake godine se u Srbiji zabeleži više desetina napada na novinare — od verbalnih pretnji, preko uništavanja imovine, do fizičkih napada. Posebno su izloženi istraživački novinari i oni koji rade u lokalnim zajednicama, gde su direktnije izloženi uticaju lokalnih moćnika.
Jedan od najdrastičnijih slučajeva dogodio se 2018. godine, kada je novinaru Milanu Jovanoviću iz Grocke zapaljena kuća nakon što je pisao o zloupotrebama u lokalnoj samoupravi. Iako je bivši predsednik opštine osuđen za organizovanje napada, taj slučaj ostaje izuzetak u moru nerazjašnjenih incidenata.
Ovo nije jedini napad na novinare u našoj opštini. Pod stalnim pritiskom je i novinar i osnivač redakcije Žig info, Željko Matorčević. Nešto više od mesec dana pre paljenja kuće novinaru Milanu Jovanoviću, napadnut je i Željko Matorčević iz iste redakcije, kada su mu 9. oktobra 2018. godine, u mestu Leštane, više lica nanela teške telesne povrede. Ovaj slučaj nikada nije u potpunosti istražen.
Ubistva novinara: najmračniji napad na slobodu medija
Slavko Ćuruvija (1949–1999)
Najpoznatiji slučaj ubistva novinara u novijoj istoriji Srbije je ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Ubijen je 11. aprila 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja, ispred ulaza u svoju zgradu u centru Beograda.
Ćuruvija je bio otvoreni kritičar režima Slobodana Miloševića. Državni mediji i pojedini političari su ga danima pre ubistva targetirali kao „izdajnika“. Tek 20 godina kasnije, 2019. godine, četvorica bivših pripadnika DB-a su osuđeni za ubistvo — ali presuda još nije pravosnažna.
„Ubili su ga zbog reči. Zbog onoga što je pisao, što je govorio, što nije ćutao.“ – iz presude
Drugi slučajevi
Iako je slučaj Ćuruvija najpoznatiji, postoje i drugi nerešeni slučajevi smrti ili nestanka novinara, poput:
Dada Vujasinović (1994) – novinarka „Duge“, pronađena mrtva u svom stanu pod sumnjivim okolnostima. Zvanično samoubistvo, ali mnogi veruju da je ubijena zbog istraživanja ratnih zločina.
Milan Pantić (2001) – dopisnik „Večernjih novosti“ iz Jagodine, ubijen ispred zgrade u kojoj je živeo. Istraživao je korupciju u privredi. Ubica nikad nije pronađen.
Ovi slučajevi su simboli nekažnjivosti koja prati napade na novinare u Srbiji. Nerešene istrage šalju poruku da je nasilje nad novinarima prihvatljivo — što je opasno po celo društvo.
Cenzura i autocenzura
Osim fizičke ugroženosti, novinari u Srbiji se suočavaju i sa ekonomskim i uredničkim pritiscima, što dovodi do cenzure i autocenzure. Mnogi mediji zavise od finansiranja iz budžeta, a lokalni novinari često nemaju alternativu ili podršku većih redakcija, što ih čini posebno ranjivima.
Šta je rešenje?
Problem bezbednosti novinara ne može se rešiti bez političke volje, efikasnog pravosuđa i podrške javnosti. Takođe, neophodno je jačanje nezavisnih medija i novinarskih udruženja, kao i edukacija javnosti o značaju slobode medija.
Novinari u Srbiji sve češće rade u atmosferi straha i neizvesnosti. Bezbednost novinara nije samo njihova lična borba — to je borba za pravo svih građana da znaju istinu. Zato je dužnost društva da podrži one koji istinu traže, čak i onda kada je neprijatna.
Srednjoškolac X
