После три године дуге и тешке борбе, докторка Ана Младеновић Марковић успела је да победи у веома тешкој борби за ембрионе којој је преминули супруг завештао тестаментом. Приватна клиника је хтела да их уништи. Ана је затим тужила клинику и успела да победи систем.
Виши суд донео је одлуку да ембриони припадају мајци, односно Ани Марковић.
Она је за Н1 испричала како је изгледала њена борба и како се сада, након што је пресуда донета, осећа.
„Огромно олакшање, неописив осећај, као да је неко скинуо џак са груди. Неописиво растерећење и задовољство што је правда победила“, започиње Марковићева.
Ана није једина у земљи која је тражила ембрионе, већ каже, зна и за два мушкарца који се боре за исто.
„Морала сам да се огласим, ова пресуда је неки путоказ у ком правцу се треба кретати. У Србији не можете да искористе ембрионе, али постоје начини да се спасу, да се извезу у земље ван Србије, и тамо сачувају“, објашњава.
Са тим ембрионима, Ана у Србији не може ништа.
„Овде не могу да их чувам, нити бих желела. Императив ми је да их што пре узмем и пребацим на клинику у иностранству коју сам пронашла“, наводи саговорница Н1 додајући да, после свега, има поруку за Министарство здравља.
„Рекла бих им да треба да стану уз своје грађане. Њима се обраћају људи са великом муком. А не да их игноришу или да дају непримерене изјаве“, истиче она.
„Зашто би их спаљивали?“
Подсетимо, Марковићевој је речено да ембрионе да банкама сирочића.
„Директорка Управе за биомедицину ми је рекла да потпишем сагласност да се они извезу у банку сирочића. Притом, не траже потпис мог супрууга. А када хоћу да их преузмем, траже његов потпис или кажу да ће их спалити. Зашто би их спаљивали? Па то је страшно. Зашто би их поклањали неком другом?“, наводи саговорница Н1.
Како додаје, људи не реагују на проблеме са којим се суочавају људи попут ње.
„Иако сам сигурна да у свом окружењу имају некога ко се бори за потомство. Нема особе којој се нисам обратила. И писмено и усмено. Просто их не занима. Потребно је да се пре свега мења Закон о наслеђивању, али се бојим да у овој земљи за то слуха нема. Можда ће се једног тренутка то променити, али то ће ићи толико споро, да они који на то чекају – неће дочекати“, истиче.
У једном тренутку јој је све, додаје, деловало безнадежно.
„Имала сам среће, али то чекање, неизвесност… Виши суд пресуди у вашу корист, па се врати на Први суд… Била је то агонија, стрес, и то се све одразило на моје здравље“, истакла је Ана Младеновић Марковић.
Foto Printskrin
