Глумац Чедомир Петровић поводом празника написао је дирљиво писмо тек рођеној деци које је постало хит на интернету.
Чедомир је син чувеног глумца Миодрага Петровића Чкаље, и отац глумице Јоване Петровић. Глумио је у „Камионџијама“, „Позоришту у кући“, „Отписанима“, а у последњих неколико година посвећен је редитељском раду, као и писању.
У колумни за портал тацно објавио је „Писмо тек рођеној деци“ које је наишло на феноменалне реакције јавности, а које почиње речима Душкар Радовића, „Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи нису могли ништа друго дати.“
Писмо преносимо у целости:
– Када дођу верски празници и ноћи у којима славимо рођења оних у које верујемо или не, родиће се много деце и код нас и у свету. Знам да сте још мали али оставићу сваком по једно писамце крај узглавља и можда ће нешто остати, негде далеко у памети.
Када сам пошао у школу, песмицу коју нисам добро научио тога дана стављао сам испод јастука и сањао целе ноћи. Ујутру су ми стихови сами долазили.
Ви сте сада сви исти, и то су једини тренуци у вашим животима када ће то бити тако. Имате исте кревете, неко има мало више грама, неко центиметара мање. Неко има мало више косице. Али, сте сви преповијени као „кифле“.
Нечија мама има више млека, а неко се већ сада сусреће са несташицом тог артикла. Разлике ће, на жалост, почети да се јављају већ при вашем изласку из породилишта. Неко ће отићи својој кући градским саобраћајним, неко таксијем, неког ће мама и тата носити пешице, чврсто привијајући на груди, штитећи га од ветра и хладноће, а неког ће испред приватне болнице у којима се порођај плаћа парама које ваши родитељи не могу ни да замисле, чекати велика црна лимузина. Шофер ће вам отворити врата и од тада ће се сва врата отварати пред вама, па и она последња,
Рајска врата, уколико у току живота будете добро „подмазивали“ цркву и попове.
Разлику ћете уочити и при првом упознавању вашег новог дома. Неко ће спавати у кревету у коме су пре њега већ спавали његова браћа и сестре. Неко ће услед несташице простора спавати између маме и тате, неко у свом новом кревецу, купљеном на кредит, а неко у великој, сунчаној соби, препуној играчака. Неког ће чувати, и кварити од малена бака и дека. Неког ће мајка рано изјутра још по мраку носити у јасле, а неког ће будити и успављивати слатки гласић гувернанте. Неко ће прво угледати на зиду влагу, а неко Тапија.
Када пођете у школу, имаћете другачије торбе, оловке. Нечији мама и тата ће одвајати од уста да би купили сину Најке, и тако му обезбедили да буде примљен у друштво. У средњој школи, за добру оцену, неко ће добити мобилни телефон велики као носећи телевизор, а неко само топлу реч. Факултете ћете студирати овде или у иностранству, у зависности од материјалног стања ваших родитеља. Многи талентовани неће моћи да наставе школовање после средње школе.
Некога посао већ од сада чека, а неко ће га тражити, мало јуче, мало данас, а добиће га … мало сутра.
Мушкарци и у односу са женама не могу да рачунају на неку велику љубав.
Јер, за жену је човек и од 25 година стар, ако нема пара. Али, ако је богат, младолик је и онај од 80.
И у вашем стварању постојала је разлика. Неко је дошао на овај свет из морања, неко из страсти, неко из рачуна, планирано, случајно… Али, волео бих да је већина из љубави.
И сви сте рођени овде, у овој земљи. Могли сте да се родите у далекој Кини, или у Јапану, и да имате косе очи. Да добијете име, тако што ће мачки закачити конзерве за реп, и пустити је да јури улицом. Мешавином добијених звукова, ви би сте се звали – Мјао, Јао, Тунг, Трас, Бум… Могли сте бити црнац у Африци, кога ће јурити дивље звери, или црнац у Америци и спавати у картонској кутији, или у вили на Беверли Хилсу. Могли сте бити Мађар, Пољак, Француз, Еским…
Овде сте, Селма, Милица, Маша… Мирсад, Томислав, Јован…
У школи ћете учити да је ово некада била земља са шест република и две покрајине. Када су односи захладнели, она се смањила, и то ћете повезати са законом физике, по коме се сва тела на топлоти шире, а на хладноћи скупљају. Некада је највиши врх био Триглав, а сада нико жив то више не зна. У ИИ Светском рату, па и касније, људи су овде говорили различитим језицима, и сви смо се разумели. Онда је неко увео слушалице и преводиоце у Скупштину, и више се нисмо разумели!
Увек када ми старији забрљамо ствар, кажемо – На млађима свет остаје! Где ми стадосмо, ви продужите! Још смо дужни, ви одужите … нека то остане само у песми. Уколико ови стихови постану оптерећујући, читав свет је пред вама. Некада је човеку домовина не тамо где се родио, већ тамо где може поштено да ради и заради и живи добро, сигурно и слободно. Тако да и ви улазите у овај свет и у ову земљу не својом вољом. Нико вас није питао. Можда би се неки од вас и предомислили? Сад, шта је ту је! Пред вама је живот. Живећете га, најмање онако како бисте ви волели.
Ништа од овога, што сам вам до сада написао, не морате запамтити.
Али, ово пробајте да запишете негде, дубоко у вашим малим главицама.
Ваша ће вам земља бити само онда лепа, ако и у другим земљама пронађете лепоту. Учите стране језике да би могли да разговарате и разумете се са светом. Поштујте и волите све добре људе без обзира на боју коже.
Поштујте туђу веру да би и други поштовали вашу. Поделите радост са пријатељима и прославите у миру Ускрс, католички Божић, Бајрам, Пасху …
Сво богатство носите само у себи. Волите животиње, волите природу, оне су једина истина.
Будите по народности оно што су вам отац и мајка. Али, будите србин – по Тесли, будите црнац – по Нет Кинг Колу, американац – по Линколну, украјинац и рус – по Гогољу, муслиман по Меши, хрват по Тину Ујевићу, албанац – по Мајци Терези, енглез – по Томасу Мору…
Дотле, будите само мали анђели.
