Установљен је овај празник у IV веку и празнује се успомена на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући магарца, шест дана пре Пасхе, где Га је народ дочекао као цара, носећи у рукама палмове гранчице и простираши пред Њега своје хаљине, а о чему пишу апостоли Матеј и Јован у својим Јеванђељима. Јеванђеље по Матеју 21, 1-10: „Када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу, код горе Маслинске, посла Исус два ученика, говорећи: Идите у село које је према вама. Одмах ћете наћи магарицу прицезану и пуле с њом. Одрешите их и доведите ми их. Ако вам ко што рече, кажите да требају Господу, и одмах ће их пустити. А ово је све било да се испуни оно што је јављено преко пророка: ‘Реците кћери Сионовој: Гле, долази ти краљ твој пун благости, јашући на магарици, на магарету, пулету магарице под јармом.’ Ученици отидоше и учинише како им заповеди Исус.
Доведоше магарицу и пуле, и метнуше на њу хаљине своје, и Исус седе на њу. Многи људи из народа простреше хаљине своје по путу, а други резаху грање од дрвета и стреаху их по путу. А они који иђаху пред Њим и за Њим викаху: Осана сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини! Кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град, и говораше се: ‘Ко је то?’ А народ одговараше: ‘Ово је Исус, пророк из Назарета Галилејскога.’
Јеванђеље по Јовану 12, 12-18: „Сутрадан многи из народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од палми и изиђоше му на сусрет вичући: Осана! Благословен који долази у име Господње, Краљ Израиљев! А Исус, нашавши магаре, уседе на њ, као што је писано: ‘Не бој се кћери Сионова! Ево краљ ти твој долази седећи на пулету магаричину.’ Али то ученици Његови тад не разумеше, него када се прослави Исус, онда се опоменуше да ово беше за Њега писано, и да су они то Њему испунили. Сви они који беху с Исусом, кад изазва Лазара из гроба и ускрсну га из мртвих, сведочаху за Њега, и приђе му народ, јер беше чуо да Он учини то чудо.“ Канон за овај празник написао је Косма Мелод Јерусалимљанин средином VIII века и сматра се најлепшим каноном који је написао. Икона посвећена овом празнику се осликава ликом Христоса који јаше магаре, док Га прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут пред Њим. На овај празник обичај је да се устане рано ујутру и да, најчешће девојке и деца, оду у поље и беру различито цвеће: велике цветове маргарете да би били лепи и крупни, дрена да би били јаки и здрави, љубичице да би били миришљави и привлачни, врбове гранчице да би сви били напредни, те ово цвеће оставе у посудама са водом у дворишту да преноћи не уносећи га у кућу.
Понекад се цвеће доноси кући и потапа у воду са златним или сребрним прстењем и том водом се умивају деца. Некада је био обичај у Србији да се на овај празник шета окићен цвећем, а у неким крајевима до данас се одржао обичај да за овај дан момци уберу различито цвеће, које свако има значење, те тако направљен букет дарују девојкама, која по цвећу који преовлађује у букету тако сазнаје шта о њој он мисли и шта према њој осећа. Такође, овога дана у Шумадији момци и девојке се скупљају на игралиштима и раскршћима дарујући једни другима цвеће, од којих свако има значење, а затим се шале и смеју, али нема играња и певања, јер још траје пост. У појединим крајевима обичај је да се на овај дан оките штале и торови млечиком како би краве и овце имале јаче млеко, а у неким крајевима Србије и Херцеговине верује се да од празника Цвети до празника Духова душе покојника леже у цветовима.
Тропарь, глас 1: Общее воскресение прежде Твоея страсти уверяя из мертвых воздвигл еси Лазаря, Христе Боже. Темже и мы, яко отроцы победы знамения носяще, Тебе Победителю смерти вопием: осанна в вышних, благословен Грядый во имя Господне. (Тропар, глас 1: Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!)
Снежана Недић
