Ustanovljen je ovaj praznik u IV veku i praznuje se uspomena na poslednji, carski i svečani ulazak Gospoda Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, jašući magarca, šest dana pre Pashe, gde Ga je narod dočekao kao cara, noseći u rukama palmove grančice i prostiraši pred Njega svoje haljine, a o čemu pišu apostoli Matej i Jovan u svojim Jevanđeljima. Jevanđelje po Mateju 21, 1-10: „Kada se približiše Jerusalimu i dođoše u Vitfagu, kod gore Maslinske, posla Isus dva učenika, govoreći: Idite u selo koje je prema vama. Odmah ćete naći magaricu pricezanu i pule s njom. Odrešite ih i dovedite mi ih. Ako vam ko što reče, kažite da trebaju Gospodu, i odmah će ih pustiti. A ovo je sve bilo da se ispuni ono što je javljeno preko proroka: ‘Recite kćeri Sionovoj: Gle, dolazi ti kralj tvoj pun blagosti, jašući na magarici, na magaretu, puletu magarice pod jarmom.’ Učenici otidoše i učiniše kako im zapovedi Isus.
Dovedoše magaricu i pule, i metnuše na nju haljine svoje, i Isus sede na nju. Mnogi ljudi iz naroda prostreše haljine svoje po putu, a drugi rezahu granje od drveta i streahu ih po putu. A oni koji iđahu pred Njim i za Njim vikahu: Osana sinu Davidovu! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visini! Kad On uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad, i govoraše se: ‘Ko je to?’ A narod odgovaraše: ‘Ovo je Isus, prorok iz Nazareta Galilejskoga.’
Jevanđelje po Jovanu 12, 12-18: „Sutradan mnogi iz naroda koji beše došao na praznik, čuvši da Isus ide u Jerusalim, uzeše grane od palmi i iziđoše mu na susret vičući: Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, Kralj Izrailjev! A Isus, našavši magare, usede na nj, kao što je pisano: ‘Ne boj se kćeri Sionova! Evo kralj ti tvoj dolazi sedeći na puletu magaričinu.’ Ali to učenici Njegovi tad ne razumeše, nego kada se proslavi Isus, onda se opomenuše da ovo beše za Njega pisano, i da su oni to Njemu ispunili. Svi oni koji behu s Isusom, kad izazva Lazara iz groba i uskrsnu ga iz mrtvih, svedočahu za Njega, i priđe mu narod, jer beše čuo da On učini to čudo.“ Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod Jerusalimljanin sredinom VIII veka i smatra se najlepšim kanonom koji je napisao. Ikona posvećena ovom prazniku se oslikava likom Hristosa koji jaše magare, dok Ga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put pred Njim. Na ovaj praznik običaj je da se ustane rano ujutru i da, najčešće devojke i deca, odu u polje i beru različito cveće: velike cvetove margarete da bi bili lepi i krupni, drena da bi bili jaki i zdravi, ljubičice da bi bili mirišljavi i privlačni, vrbove grančice da bi svi bili napredni, te ovo cveće ostave u posudama sa vodom u dvorištu da prenoći ne unoseći ga u kuću.
Ponekad se cveće donosi kući i potapa u vodu sa zlatnim ili srebrnim prstenjem i tom vodom se umivaju deca. Nekada je bio običaj u Srbiji da se na ovaj praznik šeta okićen cvećem, a u nekim krajevima do danas se održao običaj da za ovaj dan momci uberu različito cveće, koje svako ima značenje, te tako napravljen buket daruju devojkama, koja po cveću koji preovlađuje u buketu tako saznaje šta o njoj on misli i šta prema njoj oseća. Takođe, ovoga dana u Šumadiji momci i devojke se skupljaju na igralištima i raskršćima darujući jedni drugima cveće, od kojih svako ima značenje, a zatim se šale i smeju, ali nema igranja i pevanja, jer još traje post. U pojedinim krajevima običaj je da se na ovaj dan okite štale i torovi mlečikom kako bi krave i ovce imale jače mleko, a u nekim krajevima Srbije i Hercegovine veruje se da od praznika Cveti do praznika Duhova duše pokojnika leže u cvetovima.
Troparь, glas 1: Obщee voskresenie prežde Tvoeя strasti uverяя iz mertvыh vozdvigl esi Lazarя, Hriste Bože. Temže i mы, яko otrocы pobedы znameniя nosящe, Tebe Pobeditelю smerti vopiem: osanna v vыšnih, blagosloven Grяdый vo imя Gospodne. (Tropar, glas 1: Uveravajući nas pre Tvog stradanja u opšte Vaskrsenje, iz mrtvih si podigao Lazara, Hriste Bože. Zbog toga i mi, kao deca, noseći znake pobede, Tebi, pobediocu smrti, kličemo: Osana na visinama, neka je blagosloven Onaj koji dolazi u ime Gospodnje!)
Snežana Nedić
