Некима ће живот Данаца изгледати далек и неприхватљив. Ипак, према истраживању стручњака са Универзитета Колумбија, Данци су најсрећнији народ на свету.
Данци су, према извештају о срећи које су направили стручњаци њујоршког универзитета, најсрећнији народ, иако им зима траје дуже него остала три годишња доба заједно и мрак већину године пада већ у 16 сати. Данска има 5,4 милиона становника, налази се на северу Еуропе, БДП по глави становника износи готово 44.000 евра, што је други највећи БДП у Еуропској унији. Статистика показује да са својом зарадом живе 25 посто боље од просечног становника ЕУ. За социјалну заштиту издвајају чак 35 посто БДП-а. Запослено је око 76 посто становништва у доби од 20 до 65 година, а незапосленост је у кризи досегла забрињавајућих 7,5 посто, пише Јутарњи лист.
Поређења ради, Србија има далеко повољнију климу, али БДП по становнику је свега око 4.200 америчких долара, просечна плата је испод 400 евра нето, а незапосленост изнад 13 одсто.
Другачији концепт
Хрвати су у сличној позицији у односу на Данце -много боља клима, али много нижи национални доходак, и много већа незапосленсот, као и незадовољство.
Када се Загрепчанка Кристина Волспергер Даниловски с породицом почетком 2009. године преселила у Копенхаген, била је свесна да одлази у напросто другачију државу. Њен је супруг послом везан уз Копенхаген па су размишљали о могућем пресељењу. Крајем 2007. година родила је сина, а још током породиљског почели су да планирају живот у Копенхагену. Кад је и она, данас 40-годишња магистарка хемије, добила посао у фармацеутској индустрији у Копенхагену, одлучили су се на пресељење.
– Хтела сам да живим вани и пробам нешто друго и нисам пожалила – каже Волспергер Даниловски.
Први сусрет с потпуно друкчијим концептом живота био јој је везан за упис детета у јаслице.
Рецепт за срећу
Наталитет у Данској је већи него у Србији, али је у опадању
Архитектура Копенхагена је прекрасна и очекивала је веселе, шарене, топле јаслице и заинтересоване, посвећене васпитачице. Међутим, дете је уписала у зградицу налик бараки, са сивим зидовима и подовима, без боја, играчака и цртежа, а чувале су га васпитачице које једва да су се бавиле дететом.
– Данци верују да децу од раних ногу треба одгајати да буду индивидуалци, да треба да се брину сами о себи и анимирају се сами. Данске маме не трче за својом децом и не вичу “немој, немој, пази, пашћеш”. Оне верују да мора да падне и да ће тако научити. У првим јаслицама мог сина, који је једва имао две године, сматрали су да је у реду да излази без капе по снегу и киши и промрзне и покисне јер следећи пут сигурно неће заборавити капу – прича Кристина.
Нашем менталитету то је тешко да прихвати, али Кристина упозорава: Данци одрастају у сретне, здраве и одговорне људе. Њихов је приступ само другачији.
Мејлови другарицама
– Нема ту оцене шта је боље или лошије – то је просто различито. Је ли боље стално скакати око деце као што ми радимо? Је ли боље то што наши вртићи морају бити розе и плави и пуни цвећа? Је ли то објективно боље? Је ли наш менталитет у којем се задња пара даје за децу бољи? Је ли боље да родитељи немају ништа, али деца носе брендирану одећу и славе скупе рођендане? Не знам! Тога, рецимо, у Данској нема. Одећа се купује само кад се мора, и то јефтина, играчке су ретке, као и слаткиши. Вероватно је најбољи пут негдје у средини – каже Кристина.
Своје догодовштине у Копенхагену на забаван и лежеран начин редовно је у мејловима описивала својим пријатељицама у Хрватској. То дописивање, каже, била јој је духовна храна.
После три године породица се вратила у Загреб. Крисина је на основу мејлова другарицама написала књигу „Данци и странци“, која је нашла свој пут до књижара и читалаца.
Лежеран опис
– То је мој доживљај других и нас самих и ништа друго, лежеран опис мог тамошњег живота и увиђања колико има одличног у Данској, а колико тога у Хрватској. И како нема идеалног – каже ауторка.
1. Правила, правила и – без изнимке – правила
Да би постојао у Данској, да би могао имати име, адресу, купити ауто или телевизор, уплатити лото, платити струју, посудити књигу у књижници или уписати у фитнес клуб – мораш да имаш жуту картицу. Малу пластичну жуту картицу с десетоцифреним бројем ЦПР. Тај је број попут Великог брата – зна све, баш све о теби и прати сваку, и најмању промену: та картица “зна” где живиш, јеси ли ожењен и с ким, колико имаш деце, у који вртић или школу иду, где радиш, колика ти је плата, колико имаш рачуна и у којим банкама, што поседујеш у Данској, а што у иностранству, ко ти је доктор, имаш ли мјесечну карту за подземну… И то је једина исказница коју Данци имају – то је и особна, и пасош, и здравствена књижица. И с њом обављаш све. Нема папирологије која ти треба да би нешто обавио – нема, венчаних ни родних листова, ни чекања на њих, “не старијих од шест месеци”. Довољна је жута картица. Данска бирократија функционише беспрекорно. Одушеви то у првом трену странце с југа, излуђене бесконачним чекањима на безбројним шалтерима и плаћањима пустих накнада. Међутим, управо је та беспрекорност део на који се тешко навићи: беспрекорност не трпи изузетке. Ако закасниш с уплатом сат времена, ако рок пада у недељу, а ти платиш у понедељак раном зором – жута картица то зна. И платићеш казну. Иако тај сат времена не игра никакву улогу. Јер правила су правила.
Све можете обавити преко интернета, а ево списка ствари које можете ЈЕДИНО преко интернета
Све се у Данској може обавити преко интернета, помоћу жуте картице. Све је до те мере интернетизовано да су нека код нас класична занимања – потпуно нестала. Попут библиотекара. У библиотеци је све компјутеризовано. Књиге се посуђују помоћу компјутера, враћају се на својеврсну покретну траку која пак издаје рачун за кашњење, ако постоји. Плаћа се преко терминала ПОС. Све је мање и благајница, велики трговачки ланци полако прелазе на аутоматске благајне. Карте за трајекте могу се купити само онлајн, и то за одређени трајект у одређено вријеме. Ако путници закасне – могу ући у први следећи на коме има мјеста. Просечно чекање – до пола дана. И новине се читају онлине – готово да и нема киоска с папирнатим новинама, оне се купују у радњама и јако су скупе.
Ако закасниш на фитнес, не дај Боже…
Две улице од свог стана Кристина је пронашла добар фитнес клуб. Раде нон-стоп, имају јогу, пилатес, вежбање, термине одређујеш како ти одговара, и то преко интернета, а цена од 350 круна месечно (око 5.000 динара)била је прихватљива. Уписала се помоћу своје жуте картице и одушевљено отишла кући резервисати термине. Будући да није знала како ће јој изгледати распоред, како ће радити супруг, како ће бити с дететом у јаслицама, седмично би резервисала шест до осам термина, знајући да ће, у најбољем случају, искористити два. Након успјешних мјесец дана тијеком којих је одушевљено хвалила и цијену и услугу овог клуба, стигао јој је рачун: 1.500 круна! Била је хладна као шприцер, уверена да ће убрзо разрешити неспоразум. Испоставило се да неспоразума нема и да данска запосленица искрено не разуме о чему Кристина прича: најмање 15 пута резервисала је термин на који није дошла. То је апсолутно недопустиво те је добила 15 појединачних казни. Сат на који не дођеш двоструко је скупљи од онога на који дођеш. Кристину је ухватио бес и баш у тренутку кад је одлучила да им то неће платити ни по коју цену “па нек је туже ако желе”, сетила се жуте картице помоћу које се уписала: сваки ће јој месец обрачунавати камате и на крају се свакако наплатити. Још ће јој отићи и стан на бубањ. И тако се једноставно морала дисциплиновати, али није престала с плаћањем казни: у уговору (на данском) потписала је да ће на сваки сат доћи 10 минута раније. Једном је дошла седам минута пре почетка. Уредно је платила казну.
2. Колико и како Данци раде
Порез на рад после радног времена
Данци су богат и радан народ, али с мером. С нагласком на мјери. Добро је радити и не забушавати, али у радно време. Добро је зарађивати пуно, али показивати богатство је непристојно. Сматрају да су довољно оптерећени 38-сатним радним временом (пауза им није плаћена) те им шест недеља годишњег (који користе када и како хоће и шеф не мора да га одобри – само прими на знање) не нуди утеху. Ради се у радном времену, најчешће од 8 до 16. И ни секунде дуже. Никада. Пословни лаптоп остаје на послу – ако га носиш кући и радиш, плаћа се посебни порез. Као и на прековремени рад и на коришћење службеног мобилног ван радног времена. Пословна хијерархија је прилично апстрактна и сви се морају осећати да су једнаки. Пословно одевање не постоји. Нема неплаћених прековремених сати. Петком ујутро се не ради, колективно се доручкује. Кристину је за три године шеф назвао један једини пут изван радног времена: да је подсети да у петак она организује доручак.
Странци се углавном чуде оваквим радним навикама једног од најбогатијих народа. Веома је тешко то прихватити Британцима, наученима да се ради 24/7. Таква је била и чланица управе фирме у којој је радила Кристина. Доручци петком одржавали су се на конференцијском столу у њезину личном уреду! Глобална, корпоративна пословна жена то просто није могла да прихвати. Имала би у том термину телеконференције, примала госте и одржавала састанке, али дански радни колектив није могла омести. Просто су је надгласавали мљацкањем и непрекидним нуђењем хлебом, путером и листићима чоколаде. Док није одустала и организирала себи посао изван канцеларије сваког петак ујутро.
Данског је радника врло лако отпустити, јер нема отпремнине. Али је врло лако наћи и посао – 700.000 Данаца годишње промени посао.
Живот до 18 сати
Просјечном Хрвату (па и Србину), навикнутом да готово сваку услугу може добити и у 22 сата, чини се да у Данској све ради као одељење за издавање потврда о незапослености – и фризери, и педикири, и радње, и библиотеке – све се затвара око 18 сати. Чекате ли у радњи и сат времена у реду да бисте платили робу, кад истекне радно време – морате да напустите трговину и вратите се сутра. Излазак након 18 сати помало је непристојан. Данци у 18 сати имају заједнички оброк, својеврсну ручак-вечеру, а у 19 сати данска деца већ спавају. Такав је ред. Дуго најављивани и очекивани културни догађај – гостовање немачке филхармоније – у Копенхагену је заказан за 17.30 сати. Једном је Кристина одлучила испробати данску стрпљивост. Заједно с две пријатељице с југа отишла је да прослави 8. март у ресторан на касну вечеру у 19.30 и чврсто одлучила да остане што је дуже могуће. Од 21 сат надаље конобари су око њих прали под, распремили су све столове, мрзовољно им донели рачун који нису тражиле, али нису се дале. У 22 сата дословце су их избацили напоље.
Пола-пола
Родна равноправност у Данској заиста живи. У кућним и родитељским обавезама пол није битан, све се дели попола. Један је Данац у мултинационалној компанији обавештен да би за пар недеља требао на двоседмични службени пут. Одмах је тражио разговор са шефом странцем и затражио “финансијску накнаду за женин прековремени рад код куће због његове одсутности”. Објаснио му је да ће жена сад морати променити све своје планове, преузети на себе и његову половину обвеза, кувања, развожења деце. Зашто би на то пристала? Странци су остали у неверици. Али након пар сати консултација, одлучили су да је боље Данчевој жени платити накнаду.
3. Новац, порези, штедња
Данци су веома штедљив народ и штеде на свему. Храна се купује петком, јер се суботом долазе нове пошиљке воћа, поврћа и меса па се петком стара пошиљка продаје по акцијским ценама. Будући да преферирају сирову храну – добију све што им треба. Данци ретко кувају, али оброк изван дома сматрају расипништвом и луксузом. Ненаменски кредити, који се код нас масовно дижу кад трошимо преко мере, у Данској су изнимно, изнимно ретки. Камате су највише три одсто, али кредит једноставно не можеш добити без крајње доброг разлога: банка – која неминовно зарађује на таквим кредитима – такве кредите у правилу не одобрава ни кад је платежна моћ за њихово враћање неупитна. Уместо ненаменских кредита банка нуди – курс управљања властитим новцем! Данци концепт минуса, односно “допуштеног прекорачења по текућем рачуну” уопште не разумеју.
Себи купиш један ауто, држави платиш још два
Порези су у Данској невероватни. На луксузне аутомобиле – 180 одсто. Дакле, на цену аутомобила платиш још готово двоструко толико пореза. Осим ако не уклониш задња седишта – онда је то доставно возило, па је порез само 60 одсто. На стан који ти оставе родитељи – који су на њега, при куповини, платили пристојан порез – платићеш порез. И то од 40 до 75 посто!
4. Васпитање деце нисте овако замишљали
Потпуно је нормално да на путу наиђете на бебу која плаче у колицима – сама
У мрачно јутро, шибана хладним северцем и праћена првим капима кише, Кристина је пролазила поредј десетак колица паркираних у дворишту јаслица у којима ће поново оставити свог уплаканог 1,5-годишњег сина, кад зачује стењање и тихи плач. Мислећи да умишља, нагне се над једна колица, кад тамо угледа завезану бебу јасличке доби како плаче. У девет од десет колица спавале су бебе, на нордијској хладноћи, без надзора! Кристина још није знала да Данци дубоко верују у терапеутски учинак спавања деце на отвореном, углавном без надзора. И заиста не разумеју зашто остатак свијета панично зове полицију и центар за социјалну заштиту кад наиђе на колица на путу у којима плаче беба. У данским је јаслицама такво чување деце стандард: ако случајно немају двориште, морају имати осигурану терасу за дечју спаваоницу на отвореноме!
Најбоље је децу оставити у шуми
Данци екстремно држе до екологије и здравог живота. Данска деца ретко добијају слаткише, а пази се да редовно једу сирову храну. Не купују им се играчке без краја и конца, треба да буду креативни и играју се напољу, без уплитања одраслих. Зато су веома популарни шумски вртићи – “установе” због каквих би у Хрватској сасвим сигурно дигли на ноге правобранитељку за децу, Министарство просвете и Министарство социјалне политике и захтевали казнени прогон власника. Ради се о вртићу који се, у грађевинском смислу, састоји од склепаног санитарног чвора на ливади уз шуму изван града. А вртићке собе, дворана за спорт и плес, ходник с ормарићима за ствари и остали уобичајени инвентар налази се – у шуми. Двогодишњаци, иду у групу Храст, а предшколци у Смреку. Осам сати сваки дан та деца бораве – у шуми, без надстрешнице, без зграде, без играчака, без радијатора. И то у држави у којој јака зима траје од конца септембра до средине маја. Са собом носе ланч пакете, претежно сирове хране. Основно је правило да се јасличари морају анимирати сами, без уплитања педагога. Након осмочасовне смене, аутобуси децу одводе назад у град. Тешко је замислити загребачку маму како пристаје да јој нетом проходало дете осам сати дневно само тумара шумом на минус 10. Али исто тако нема загребачке маме – за разлику од копенхашке – која не зна шта су вртићке болештине. У шумским вртићима нема ни вируса ни бактерија. Та су деца – здрава као дрен.
Беба има температуру? Па оставите је голу на снегу…
Данци не наседају на преваре фармацеутских лобија и не троше лекове безвезе јер – од већине ствари се не умире. То је мантра не само просјечних Данаца већ и њихових лчекара. Након дуго година отпора, прихватила је и тета Анкица, избеглица из Босне, која већ 20 година ради као васпитачица у вртићу. Тета Анкица дуго је смиривала Кристину која је добила невни слом кад је у вртићу својег дјетета видела бебу скинуту до пелена постављену крај отвореног прозора усред зиме. Била је тамо јер јој се тако природно спушта температура! Чепиће, сирупиће и облоге, прву помоћ сваке хрватске маме, данске маме најчешће презиру. Као што се генерално презиру беспотребни одласци лекару, због, рецимо, високе температуре или водених козица. Будући да се код лекара не долази без интернетске или телефонске најаве, до њих је готово немогуће доћи с тако обичним симптомима. Кристина је на крају за својег болесног малишана звала загребачке докторе, који би јој или помогли телефонски или би је подучили како да предимензионира симптоме да би у Копенхагену дошла до својег термина у ординацији.
Данци воле да имају децу
Данска је једна од ретких земаља у Еуропи која нема озбиљних проблема с наталитетом. Њихове жене просечно роде 1,8 деце. И то је видљиво већ на улици – деца су свугде, родитељи их увек воде са собом јер су дадиље најчешће неприхватљиве, а необично су честа двострука колица за близанце: Данска је при врху земаља по уделу жена које се подвргавају медицински потпомогнутој оплодњи. Без обзира на потпуну немогућност нашег разумевања њихових васпитних метода, чињеница је да је Данска држава која воли децу и која воли породицу – било какву: разводи су чести, али након развода родитељи се једнакоправно брину за дјецу. За нас необично велик број жена има децу с више мушкараца. Геј парови нормално одгајају децу, жене се и саме често подвргавају вештачкој оплодњи. Поштују различитост породичних структура и воле децу.
5. Бити стар у Данској
Копенхаген – град без стараца
Док су дечја колица на сваком кораку, видјети седу главу која није на бициклу и не иде на посао у Копенхагену је права реткост. Јер старци у Копенхагену не живе. Нордијски тип породице не познаје бака и деда сервис, а деца напуштају родитељски дом готово чим им то закон дозволи, са 18 година. У старијој доби, дански умировољеници најчешће продају свој стан – не остављају га деци јер би им порез појео до три четвртине вредности стана – и с тим новцем, што је лепа свота јер је Копенхаген изнимно скуп, одлазе на неко јефтиније место за живот. Најчешће се ради о Француској или Шпанији, или данској провинцији. Државне пензије су врло ниске с обзиром на тамошње цијене и – све су једнаке! Без обзира на то где радили, основна је пензија свима иста. Нешто су веће тек оне којима су фирме уплаћивале и други стуб, али ретки су пензионери који у Копенхагену могу лепо да живе од пензији. Међутим, тај новац у Шпанији вреди много више и гарантује пристојан живот.
6. Здраво, еко и макси
На фризуру у Загреб
Улазак у неку дрогерију и помно бирање шампона или гела за туширање ситне су и уобичајене радости доброг дела жена у Хрватској. У Данској нас сматрају суманутима. Код њих је важно да је здраво, еко и у макси паковању. Као да сам се вратила на почетак 80-их у Југославији, каже Кристина. Нема шарених полица ни мирисне понуде: пакирања су без мириса и адитива. Не пене – то им је заједничко. Као толико пута раније, њено је чуђење наишло на неразумевање: не загађује воду, шта бисте више хтели? Још се није помирила с купањем без пене и мириса кад је схватила да њезин уобичајени фризерски третман – сиво-сребрни праменови свака три месеца – у Копенхагену напросто нису могући, чак ни кад би одлучила за њих дати пола плате. Јер таква моћна хемија којом би се добили задовољавајући праменови је неприхватљива: тамо се могу добити једино еко натурал праменови. Тражила је и у скупим салонима, а стала је код понуде од 5.000 круна. Док није схватила: јефтиније је отићи у Загреб и урадити праменове, а успут купити и миришљаве тромесечне залихе гелова за туширање. Авионска карта кошта 1.000 куна, а најбољи праменови 600 куна (мање од 100 евра). Радила је тако пуне три године живота у Копенхагену: свака три месеца долазила је у Загреб – код фризера.
7. Интимност и голотиња
Чему завесе?
Што је земља јужније, користи више покривала, завеса, тканина. Што се иде северније, завесе све више падају. Данци, рецимо, обожавају стаклене зидове и стиче се утисак да нормалне зидове користе искључиво унутар куће или стана – никад као вањске. Њихови су домови стаклени, провидни, отворени сваком погледу. А завесе не користе. Није им неугодно пресвлачити се тако пред прозором, а Кристина је неколико суседа ухватила како неоптерећено воде љубав. На локалном базену, на који врло често мајке долазе с децом, уобичајено је да се прије одласка у базен све жене скину и заједно туширају, коментаришући једна другу. Нема срамежљивости, чак ни пред децом готово пубертетске доби. Кристина се једина туширала у костиму.
Како се исправно самозадовољавати?
Четвртком навечер, на првом програму јавне данске телевизије, у 21 час, иде радо гледана образовно-документарна емисија коју Данци јако воле. Јер је документарна и образовна. Тако је, рецимо, једног четвртка стручна сурадница у студију уживо едуковала и показивала исправне технике самозадовољавања те компаративне предности разних справица, док је други гост то мирно и стручно коментарисаоирао. Емисија је била крајње озбиљна.
8. Слободно време
Кафа? Може, с ногу
Сате проведене на кафи – дакле у кафићу гдје вас служе љубазни конобари који справљају милион различитих комбинација кафа с млеком – Данци не практикују. Нити разумеју тај наш обичај. У данским кафићима кафа се узима на шанку, чека се у реду да се купи и тада се тражи место међу ретким столовима. Онда се иде по шећер и воду, који су на другом крају просторије: вода стоји у бокалу и сипа се у пластичне чаше. Ако се нађе слободан сто – који најчешће гост сам очисти од нагомиланих шоља – није уобичајено да се седи дуго и прича. Кристини није преостало ништа друго него да с пријатељицом Тамаром, такође из ових крајева, и јапанским туристима повремену кафу пије у Цопенхаген Роyалу те да еспресо плаћа 10 и више евра. Једино тамо раде конобари.
Индивидуалци, не друштвењаци
Спријатељити се с данском обитељи – онако да им упадате у кућу, зовете се на вечере, идете на пића и плаћате наизменично рунде, зовете их у последњи час кад нема ко да вам чува децу и не бројите услуге – јако, јако је тешко. Они су непоправљиви индивидуалци. Кристина је пак баш то себи дала у задатак. У почетку је без краја и звала колегиница и родитеље синових пријатеља на вечере. Сви су уредно долазили, али нико их није позвао код себе. Све док је једна колегица изненада није позвала на суши забаву, мало дружење колега код ње код куће поводом унапређења. И док је забава већ пала у заборав, Кристину је једног дана на столу дочекала поручица: дужна је 100 круна. За састојке.
