Пресуда КРИК-у има једну велику контроверзу: у њој се не доводи у питање истинитост прислушкиваног разговора који су новинари објавили, тврди се и да новинари имају право да читаоцима појасне ствари – али су у исто време уредник и новинарка КРИК-а осуђени управо јер су читаоцима појаснили значење израза „на казану” који је споменут у наведеном разговору. Скандалознији део пресуде је ипак тај што се околност да је Братислав Гашич функционер узима као отежавајућа околност новинарима – уместо да је обрнуто.
Оно што се у пресуди одмах запажа је однос који судија Наташа Петричевић Милисављевић има према државним функционерима. Они су за њу, како се наслућује из пресуде, привилеговани грађани који уживају већу заштиту суда.
Требало би да је обрнуто: функционерима су грађани дали да воде државу и као такви морају константно да буду под надзором медија и грађана, спремни на критику и негативне текстове. То што је Братислав Гашић водио једну од најбитнијих државних агенција, Безбедносно-информативну агенцију (БИА), и што је један од утицајњих људи владајуће странке, међутим, овом пресудом узето је као отежавајућа околност за новинаре.
Тако, у пресуди пише да КРИК-ов текст „представља информацију подобну да повреди част и углед тужиоца имајући у виду пре свега функцију коју он обавља, а која подразумева борбу против организованог криминала.”
Привилегије које Гашић као функционер има пред судом виде се и по томе колика му је накнада досуђена за душевне болове – сто хиљада динара. Оваква накнада је отприлике максимум који се досуђује „обичним смртницима” за много бруталније случајеве, односно медијске кампање које се воде против њих.
Да упоредим са личним примерима: слична накнада ми је досуђена када је лист Информер недељу дана водио кампању против мене током које је објавио десетине текстова у којима сам најгорим лажима означен као „мафијаш”, „шпијун”, „садомазохиста”, „терориста”. Када је странка Александра Вулина такође готово недељу дана објављивала најгоре лажи о мени – да сам наркоман, непријатељ земље и остало – такође је досуђено да ми се исплати 100 хиљада динара.
Значи, суд изједначава колико је неко повређен бруталном хајком коју таблоиди воде износећи лажи о професионалном и приватном животу, са тиме колико је шеф моћне државне агенције потресен када новинари објаве један извештај са суђења на којем је он споменут.
Овакво становиште суда о Гашићевој функцији је недемократско и гуши слободу медија, али није неочекивано с обзиром на аутократски карактер нашег режима и неразвијеност правосуђа. Водећи политичари виђени су као људи који су изнад грађана, већина медија и институција им се додворава и ту правосуђе није изузетак.
У овом контексту важно је да напоменем још једну ствар: супруг судије Петричевић Милисављевић дугогодишњи је пријатељ Николе Селаковића, једног од водећих људи владајуће Српске напредне странке која већ годинама напада и сатанизује управо КРИК. Стога се оправдано поставља питање да ли је она права особа да нам суди у овом поступку.
„На казану”
Центар целог случаја је објављени прислушкивани разговор криминалаца у којем говоре о Братиславу Гашићу.
Оно што је занимљиво јесте да судија не спори аутентичност разговора који смо објавили у тексту.
„Садржина прислушкиваних разговора који су преслушани у оквиру доказног поступка на главном претресу је верно пренета”, пише у пресуди.
Петричевић Милисављевић чак не спори ни право новинара да објаве тај разговор, као ни право да га читаоцима појасне, односно интрепретирају – међутим, управо због тога смо и осуђени.
То је, уз однос према Гашићевој функцији, највећа контроверза ове пресуде – судија не даје јасна и доследна тумачења шта новинари смеју или не смеју да раде.
Да бих разјаснио, почећу од цитата овог разговора, који нико не доводи у питање. Реченица коју је криминалац, члан групе Зорана Јотића Јотке, изговорио у прислушкиваном разговору је следећа:
„Ко да га убије? Па Братислав Гашић је код њега на казану. Нема ко да га убије.“
Ово је изговорено након што је Јотић преживео покушај убиства. Ако на тренутак заборавимо сам израз „на казану”, из остатка разговора је јасно да Јотићев сарадник свом саговорнику објашњава да његов шеф не мора да се брине за живот јер има заштиту моћног човека – Братислава Гашића.
Значи, без обзира на тумачење израза, разговор који је објављен, а који на крају ни сам Гашић није спорио, има јако мрачну конотацију и ништа лепо о Гашићу ту није речено.
Израз „на казану” није само мафијашки сленг, већ израз који се доста дуго користи у обичном народном говору, бар од Првог светског рата (што може да се утврди и интернет претрагом) и има општепознато значење – када сте код неког „на казану”, значи да вас та особа храни, односно издржава, финансира.
Није познато друго тумачење израза, сем буквалног, али из контекста разговора јасно је да криминалац није желео да каже да је Гашић отишао код Јотке на вечеру – што би такође био проблем с обзиром да је тада био шеф БИА-е.
На суђењу смо и Гашића питали које то друго тумачење израза „на казану” постоји – на шта није имао одговор. Рекао је само: „Ви сте већ свој суд о томе дали, а ја не желим да се изјашњавам.”
Ни судија нигде у пресуди није понудила неко друго тумачење, али нас је ипак осудила јер смо читаоцима овај израз појаснили у тексту – односно превели из жаргона у „нормалан језик”.
То је посебно чудно јер се судија на више места у пресуди позива на право новинара да пренесу чињенице и дешавања из суднице и да их интепретирају читаоцима, али очигледно то, према њеном мишљењу, не важи у овом случају.
„Тачно је да новинар има право да приликом извештавања са суђења поред верног преношења објављених информација исте интерпретира, али то интерпретирање не може бити такво да представља објављивање лезионо подобне (штетне) информације”, написала је судија Петричевић Милисављевић.
“Информација објављена на овај начин у конкретном случају представља новинарску интерпретацију, иако је задатак новинара да верно пренесе информације са главног претреса коме присуствује а не да тумачи изведене доказе“, такође пише у пресуди.
Није јасно које становиште судија заступа: новинари смеју или не смеју да интрепретирају информације са суђења? Да подсетим да је забрана да новинари читаоцима објасне ствари о којима пишу и на тај начин их учине разумљивим и најширем аудиторијуму – позив на аутоцензуру.
Судија се посебно осврће на наслов текста и ту показује или неразумевање новинарског посла или злонамерност. Зачудила се како смо, с обзиром да је текст обиман и да се у њему помињу и други људи, баш Гашића споменули у наслову.
„Овако формулисан наслов превазилази уобичајне размере привлачења пажње читаоца, посебно имајући у виду садржину целокупног релативно обимног текста у коме се говори и о другим лицима без помињања њиховог имена, а имајући у виду трајање самог прислушкиваног разговора, док наслов потенцира искључиво тужиоца”, пише у пресуди.
То што нам судија узима за зло је, заправо, суштина новинарског посла – најзначајније информације се објављују управо у наслову, а тог дана на суђењу није било ничег другог што је могло да парира томе да је директор обавештајне агенције споменут у контексту повезаности са криминалцима.
Нефер суђење
Судија Петричевић Милисављевић поставила се као да је тужилац који гони КРИК – у пресуди је изнела искључиво детаље за које сматра да су наше грешке, а изоставила је многе ствари које нама иду у прилог. Пре свега, у пресуди није објаснила колико смо се потрудили да испоштујемо сва правила професије, а пре свега “другу страну”, односно да дамо могућност за одговор онима које смо у тексту споменули, конкретно Гашићу.
У суштини, текст о Гашићу није био истраживачка прича која се ради месецима, већ вест која се објављује истог дана – због читалаца који треба да добију актуелне и нове информације, али и због конкуренције, односно других медија који ће објавити исту вест.
Новинари који извештавају са суђења не могу увек да стигну да позову све људе који су умешани и поменути у неком судском поступку – да то раде, морали би сваког дана да зову и до 50 особа, уколико је у питању суђење за организовани криминал. То је просто немогуће.
Пракса је, у Србији и свуда у свету, да се тачно пренесе оно што се догоди у судници, као и да се читаоцима да појашњење, контекст.
Овог пута ми смо, ипак, направили изузетак. Управо због шкакљивости теме, решили смо да текст не објавимо одмах, већ сутра ујутру – како би колегиница Милица Војиновић, која је пратила суђење и писала вест, покушала да стигне до Гашића и пита га за коментар. Урадили смо то да бисмо били фер према њему, што он свакако не може да разуме с обзиром да ради у окружењу у којем је навикао да медији не смеју да писну ако је у питању нека лоша информација, али им је дозвољено и пожељно да објављују хвалоспеве.
Милица је цео дан покушавала да добије коментар од њега – писала БИА-и, звала кабинет, звала његове фирме и фирме његовог сина и тог дана није било одговора. Објавили смо вест сутра ујутру и она је наставила да зове. Коначно је телефоном добила Гашића и он је рекао само да нема о чему да прича с њом.
Никад након тога није послао деманти. Чак ни на суду није демантовао да познаје Јотића већ није желео да одговори на то питање.
То што смо се потрудили да омогућимо Гашићу да прокоментарише случај – за нас није била олакшавајућа околност. Са друге стране, то што он није желео да јавности објасни ове ствари, иако је функционер који је дужан да то уради – није била отежавајућа околност за њега.
Још раније, током поступка, смо наслутили какву ће пресуду Петричевић Милисављевић да донесе.
Видело се то према њеном ставу у судници. Били смо онемогућени да изнесемо одбрану на начин на који смо то планирали.
Судија није ни мени, ни нашој адвокатици, дозволила да Гашићу постављамо питања о томе да ли познаје Јотку и сараднике, од када, у каквим су тачно односима, као и да ли су били у исто време у истом ресторану чији је власник Гашићев брат – оне вечери када је Јотић ухапшен.
Одбила је и наш предлог да се као доказ саслуша прислушкивани телефонски разговор који смо цитирали у вести. Није одобрила ни наш предлог да се саслуша Јотка.
Чак се и из њеног невербалног понашања могло закључити на чијој је страни – преврнула је очима док смо давали исказе, док је према Гашићу била изразито љубазна.
Суђење се завршило у јако брзом року за домаће услове – што је такође био лош знак. Била су јој довољна само два рочишта, од којих је једно било припремно, а друго на коме смо исказе дали Гашић, Милица и ја, да донесе пресуду.
Ми сад имамо рок од осам дана да се жалимо на пресуду, што ћемо свакако урадити.
Оваква пресуда Петричевић Милисављевић тешко да може проћи ревизију код Апелационог суда. Ипак, с обзиром на околности у којима нам се суди, цела ствар ће бити неизвесна до самог краја.
Стеван Дојчиновић
