„Bojim se da je naše društvo stiglo do neke tačke gde je jako teško popravljati stvari“, navodi akademik Dušan Teodorović i kaže da je društvo otišlo unazad u mnogim elementima u odnosu na pre 50 godina. „Poslednjih 35 godina izvršena je ‘šešeljizacija’ Srbije“, ocenjuje profesor i dodaje da smo izgubili dve važne stvari – moral i pristojnost.
„Doneta je jedna priča koja je u osnovi – primitivizam. Ja sam Srbin, ovo je moj grad, ovo je moja zemlja, ali donet je velikosrpski ekstremni nacionalizam. Kad kažemo „Beograd je svet“ i Beograd jeste bio svet, ja se sećam – stajao sam u redovima za Fest po pet sati da kupimo karte. Znači, kultura je bila nešto što je bilo jako važno u ovom društvu… Pozorišni festivali, filmski festivali, muzički festivali itd,“ kaže akademik ocenjujući da smo ranije imali suštinski drugačiju zemlju – u kulturološkom i moralnom smislu.
Zato „da je neko“, počeo bi od vaspitanja jer, kako navodi, danas mu sa 73 godine niko nikad u gradskom prevozu u Beogradu nije ustao, što je bilo nezamislivo kad je on bio mlad.
„U građanskom vaspitanju, u prvom i drugom razredu osnovne škole, u tom predmetu bi bile – da sam ja neko – samo vežbe, bez teorije. Vežba da kažemo „dobar dan“. Da kažemo „hvala“ i da kažemo „molim“, „izvolite“, da pridržimo devojci kaput… Ja mislim da bi ovo društvo bilo bolje“, rekao je Teodorović u emisiji Da sam ja neko.
Izgubili smo dobre, hrabre i pametne – najveća tragedija našeg društva
Govoreći o stanju u društvu, kaže da je u avgustu vrlo tužno da se ode na aerodrom u Surčinu, zato što tada tamo mnoge mame plaču pozdravljajući se sa decom koja idu na neke mastere, u neke škole, a veliki broj tih klinaca odlazi i – neće se vratiti.
„Ja mislim da velike promene u ovom društvu moraju i mogu da izvrše ljudi koji imaju 35-40 godina. Kao što je bio jedan Đinđić, kad je pokušao, on je bio moja generacija, mlađi godinu dana. To su ljudi koji bi morali da iznesu, a njih nemamo dovoljno. Nemamo ih, jednostavno su otišli, ne žive ovde i to je veliki problem“, navodi Teodorović.
Kaže da je najveći deo njegovih najboljih studenata otišao iz zemlje.
„Ja sam pisao mnogima preporuke, tako da imam bivše studente koji žive i rade u Danskoj, u Finskoj, u Kanadi, u Americi, u Engleskoj… Svuda. I to je po meni jedna od najvećih tragedija naše zemlje – što smo izgubili dobre, mlade, pametne, obrazovane i hrabre ljude. Jer je potrebna hrabrost da čovek sad napravi neku veliku promenu u svom životu“, dodaje Teodorović.
„Moj bivši fakultet ne sme da me pozove na proslavu, plaše se zbog Vesića“
Govoreći o svom angažmanu u SAD, gde je predavao na univerzitetu i postao profesor emeritus, dok u svojoj zemlji, na Senatu, nije dobio glasove za tako nešto, kaže da mu je boravak u Americi bio najlepši period profesionalnog života. Međutim, ipak je rešio da se vrati u Srbiju, a smatra da mu je, u profesionalnom smislu, to bila najveća greška.
I danas se bavi svojim poslom – saobraćajnim inženjerstvom, matematičkim modeliranjem i rešavanjem problema u saobraćaju, raskrsnicama – ali „za svoju dušu“ – sa dvojicom mladih nastavnika kojima je bio mentor.
Na pitanje ima li šta što je napravio a da je primenjeno u Srbiji, kaže – ne. „Jedino što sam radio je primenjivano u Americi, nije ništa ovde, nikada… Zato što ovde kad se kaže „primena“, ljudi se bave nekim rutinskim poslovima. Drugo, projekti, studije, inženjerski elaborati u Srbiji su u velikoj meri vezani za korupciju… Obično investitori kažu – gde je tu moj deo i takve stvari“, kaže akademik.
Navodi da ga na primer gradski sekretar za saobraćaj, nikad ni za šta nije pitao, dodajući da i ne zna te mlade ljude. „Ali ja sam, s jedne strane, bio angažovan u borbi protiv nekog vladajućeg režima i sad oni treba da zovu mene… Pa mene bivši fakultet (Saobraćajni, BU) ne zove na proslavu, jer se boje kad dođe Vesić da ja ne budem prisutan… To mi živimo“, naglašava.
Gde su srpski univerziteti u odnosu na strane?
Teodorović navodi da javnost u Srbiji ne zna da srpski univerziteti uopšte nisu kompatibilni sa svetskim.
„Mislim da smo mi, pa čak i na univerzitetu, delimično izgubili dve po meni jako važne stvari, to su moral i to je pristojnost. Te dve stvari jednostavno smo pogubili negde, poslednjih 35 godina“, dodaje.
Društvo je, kaže, otišlo nizbrdo u mnogim elementima: „Počev od toga da imamo prevarante – jeste teška reč – ljude koji imaju plagijate, lažne diplome, falsifikate. Oni vode ovu zemlju“.
Govoreći o srpskim univerzitetima, kaže da je od načina organizacije finansiranja, izbora naučnog kadra, podmlatka, sistema unapređenja, sistema izbora dekana, rektora – sve kompletno drugačije u inostranstvu.
„Mi imamo srpski model i postoji svetski model. Ne vezujem ga samo za jednu konkretnu zemlju, nego za veliku grupu zemalja. E sad, kad bismo mi hteli da primenimo svetski model organizacije univerziteta, to bi bilo strašno bolno u ovoj zemlji. Na primer, prvo bi se postavilo pitanje da li nam je potrebno pet Medicinskih fakulteta, da li nam je potrebno pet Mašinskih fakulteta, da li Saobraćajni fakultet treba da bude deo Građevinskog ili samostalan, da li država treba da finansira 400 budućih studenata Političkih nauka svake godine“, kaže akademik.
Ističe da ne može da se napreduje, a da se ne ide da se uči kod – boljih od sebe. „Na primer, u Sloveniji, kada je neko docent, ako hoće da bude vanredni profesor, mora bar dve godine da uči zanat i da bude na nekom velikom, boljem univerzitetu… A ne da se donese potvrda iz Podgorice ili Banjaluke – evo bio sam na praksi… To ne, nego da se nauči zanat i da se prihvate principi profesionalnog morala“, zaključuje prof. Teodorović.
Inače, profesor Teodorović izdao je treću zbirku pesama pod nazivom „Radionica za popravku oblaka“, a za njegovu poeziju muziku je komponovao i izvodi je Nikola Čuturilo – Čutura. Akademik kaže da je u planu i turneja – koncerti i promocija njegove poezije po gradovima u Srbiji.
Na Jutjubu je moguće pronaći deo pesama, koje čitaju glumice i glumci.
Foto Printskrin
J. P. P. N1
