Ђурађ Царановић (33) је раноранилац. Каже „да ће радије да устане у шест сати и да оде на њиву, него у седам да би радио у канцеларији“.
Ђурађ Царановић
Након девет година рада у великим корпорацијама, посветио се новом послу, прича Царановић за сајт „ПРИЧЕ СА ДУШОМ“. Осим љубави ка гастрономији и квалитетном поврћу и воћу, које је прво почео да узгаја за себе, овај дипломирани економиста нема други одговор на питање како се затекао у свету пољопривреде. Чак му ни родитељи нису са села – пет генерација Царановића живи на Врачару.
Пет генерација Царановића живи на Врачару у Београду
Последњих шест година овај млади момак директор је Моје баште, пољопривредног газдинства које производи мед, поврће и воће и окупља око 88 газдинстава из Србије, школује их и помаже им да направе најквалитетнији органски производ и касније га извезу у земље Европске уније и Швајцарску. Имају 82 запослена међу којима су чланови домаћинстава, технолози, ИТ стручњаци, физички и административни радници. Једини у Србији производе органско воће, чак и лешник!
Поред тога, од 2013. године, баве се развојем ИТ у пољопривреди, са успешним пројектима као што су дронови, соларне пумпе на воду и аутоматизација пластеника, које такође пласирају на европско тржиште.
Код нас влада став „ћути, добро је“
Јагода из Војводине
– Није било лако јер код нас влада став „ћути, добро је“ који се преноси из генерације у генерацију и чији континуитет нико неће да прекине и усклади са модернизацијама. Ми радимо са регистрованим традиционалним пољопривредним произвођачима који су били спремни да промене начин рада и стандарде које користе. Ту је и њих деветоро који су кренули од нуле са старт уп предузећима. Наши сарадници су из целе Србије и често су у питању социјално угрожене породице које су изузетно мотивисане.
У пољопривреди је важно да истрајете и да имате жељу, јер у првих годину и по дана нема зараде – каже Ђурађ.
Шаргарепа из Шумадије
Правила су веома јасна и транспарентна, јер у овој фирми раде по принципу отворене књиге. Стручњаци из Моје баште на располагању су власницима газдинстава кад год имају неко питање или недоумицу, а у одређеном тренутку обилазе домаћинства и дају им стратешке савете око садње и одабира сорти у складу са поднебљем, временским условима, земљиштем и могућностима које породица може да пружи. Унутар мреже кооперантима је доступна најмодернија механизација, а од новца од извезеног поврћа и воћа Мојој башти иде свега пет одсто (шљиве, кајсије, трешње, мушмуле, крушке, краставац, цвекла, парадајз, келераба, зачинско биље…). Унапред су прецизиране откупна цена, цена превоза, шпедиције, сертификата, продајна и малопродајна цена.
Салата из Барселоне која је променила све
Органска плантажа на Старој планини
Ђурађ се за пољопривреду заинтересовао првенствено из љубави ка здравој и квалитетној храни. Отац му је често говорио о краставцу и парадајзу из његовог детињства, па је из хобија, пре шест година, решио да почне сам да узгаја органско поврће за своју породицу, на скривеној локацији, крај Београда.
– У ресторану у Барселони пробао сам салату у којој сам могао да осетим мирис и укус сваког поврћа понаособ, и одмах после ручка упитао конобаре где је узгајају. Показали су ми башту иза ресторана и мени се родила идеја да своје газдинство назовем Моја башта. Авионом сам донео расад који сам после засадио – сећа се Ђурађ.
Већ следеће године породица и пријатељи почели су да му траже поврће и за њих и производња на девет ари се повећавала. Убрзо се десио судбоносни сусрет у авиону, на линији Беч – Београд.
– Поред мене је сео господин који ме је испитивао чиме се бавим, што ми се у почетку није допало. Рекао ми је да већ 40 година има бизнис у пољопривреди и да живи у Аустрији. Дао сам му визиткарту реда ради, а он ми се после два месеца јавио да је у Београду. Свратио је до Моје баште, одушевио се квалитетом парадајза и питао да ли може да понесе у Беч око 100 килограма. Продаја ми није била у глави, али сам ипак пристао. Сећам се да су ми пријатељи говорили да сам испао глуп јер сам дао робу на вересију, а дипломирани сам економиста.
Господин је спаковао намирнице у комби и отишао у аустријску престоницу. Није се јављао месец дана. А онда је уследило изненађење.
– Тестирао сам твоје производе, прошао си са 100 одсто органског квалитета, све сам продао, рекао ми је. Понудио ми је да он плати трошкове сертификације и да ми авансно уплаћује новац како бих са тим парама могао да ширим производњу. Данас, пет година касније, тај човек је један од наших највећих купаца. Власник је 40 малопродајних објеката здраве хране у Аустрији и Немачкој. Он је заслужан за наш раст, расли смо на његовим леђима – прича Ђурађ.
Он је радио у „Адидасу“ као финансијски контролор, и иако је волео корпоративни статус и звање, 2014. године их напушта и посвећује се новом послу. Схватио је да, како каже, иако тада није имао знање, велику производњу, људе и механизацију, поседује квалитет и да је то његова највећа предност.
Највише новца уложио сам у образовање
Органске трешње из централне Србије
– Комшије су чуле чиме се бавим, па су почеле да се распитују како да и они извезу њихово поврће у иностранство. Није било лако у почетку, једва сам нашао савременог технолога, доста сам сам учио преко Јутјуба, а највише путем грешака у пољопривреди. То је најтеже јер на исправку треба да чекате годину дана. Највише новца уложио сам у образовање, путовао у Италију на семинаре и усавршавао се. Моја инвестирања у тражењу коопераната била су већа него што сам улагао у повећање своје производње. Ретки су послови попут пољопривреде, где уложени труд и време можете физички да видите кроз производ који расте. Тај осећај потврде нисам могао да пронађем у нечему другом – прича Ђурађ.
Ја сам доказ да за српску пољопривреду има наде
Селфи на плантажи крушака
– Желим да добијем што веће количине најквалитетнијег производа који ће домаћинства моћи сама да производе, као и да нађем још сарадника који би производили премиум храну, која се много тражи. Волим да радим са људима и волим квалитетну храну, а ово је била идеална прилика да спојим те две страсти. Увек сам у себи гајио једну врсту ината да нађем другачији пут од других. За пољопривреду у Србији кажу да не може да се поправи и да никад неће бити довољно квалитетна, а ја на практичан начин показујем да је то могуће. Сматрам да делима могу више да кажем него да ћутим и осмехујем се – испричао је Ђурађ за сајт „ПРИЧЕ СА ДУШОМ“.
Он открива два тренутка на која је веома поносан: на прво летовање које су у Игалу организовали за социјално угрожене породице и на дан када се српско органско воће и поврће премиум сектора појавило на тржишту Европске уније, раме уз раме са великим компанијама.
