Дуговања сељацима могу се сматрати најгорим непочинством, па и убиством домаће пољопривреде. За то време сељак може само да ћути и трпи, очекујући више од Бога но од властите државе. Поготово ако су власници фирми које дугују уско повезани са врхом власти
Јордан Живановић, воћар из села Барзиловица код Љига, један је од бар хиљаду поверилаца фирме ПДМ Агро-фруит д.о.о. Пударци, чија су укупна дуговања произвођачима воћа премашила 660 милиона динара још 2021, кад је том предузећу први пут запретио банкрот. Наду да ће тај дуг икада успети да намири воћарима умањује и податак да је као већински власник те фирме са уделом од 70,56 одсто у Агенцији за привредне регистре уписан Драган Пантелић, председник општине Гроцка, који је у међувремену постао и члан СНС-а, док је други сувласник његов син Марко Пантелић, који у тој породичној фирми има 29,44 одсто.
„Не гајим никакву наду да ће ми дуг икад бити враћен, али желим да Србија сазна за ову највећу законску пљачку сељака о којој медији углавном не смеју да извештавају“, Живановић каже за Радар.
У мају 2023. исплаћена ми је прва рата од 100.000 динара, а остатак од 500.000 никад нисам добио. Не гајим никакву наду да ће ми дуг икад бити враћен, али желим да Србија сазна за ову највећу законску пљачку – Јордан Живановић
Ту пљачку „законском“, по његовим речима, прави то што се Пантелић политички „опрао“, преносећи управљачка права на сина Марка 2020, када је постао председник општине, док је дуг повериоцима значајно умањен или практично отписан усвајањем Унапред припремљеног плана реорганизације (УППР) 2021, према Закону о стечају. Син, а не отац, тако је остао дужан укупно око три милијарде динара, ускраћујући и раднике сопствене фирме за неплаћене доприносе, а по свему судећи остао је дужан и многим другим.
На самом почетку једне од бројних привредних афера са политичком позадином, све је деловало сасвим другачије. Дошавши на чеоно место једне од градских општина, након Живадинке Аврамовић, која је заменила Драгољуба Симоновића, функционера СНС, који је лане осуђен на пет година затвора због подстрекивања на паљење куће новинара портала Жиг инфо Милана Јовановића (2018), Драган Пантелић је гласачима деловао као одличан избор, посебно у односу на све што се у блиској прошлости дешавало у Гроцкој.
Од нестраначке личности до првог на листи СНС-а
Наводно нестраначка личност, иако први на листи СНС-а, важећи за „доброг домаћина и врсног привредника“, успео је да придобије симпатије јавности и одлуком да се четири месеца након именовања одрекне функционерске плате у корист Фондације за младе таленте Града Београда. Ток те његове намере нико није испратио, али су их упућенији повезивали са додворавањем Горану Весићу, тадашњем заменику градоначелника престонице, са којим је уосталом и договорио овај „хумани“ потез. Био је Пантелић преподобан и кад је бизнис у питању.
„Све се радило преко отпремница, а не мимо закона, док је откупна цена воћа била више него пристојна, а те 2020. за килограм шљива је обећавао 60 динара“, објашњава Живановић.
Иако је по УППР-у отплата дуга из 2021. требало да почне за две године, 2023. и то у шест рата, без камате, Предраг Младеновић, воћар из Дубоне, до данас није добио ни цента од 20.000 евра, као ни многи други из подугачке вајбер-групе оштећених
Агро-фруит је пословао у целој Србији, откупљујући и јабуке, трешње, вишње, јагоде, малине… а поседовао је и сопствено пољопривредно земљиште. „Ширио се он и на државне парцеле у Пударцима, где је седиште фирме, користећи их у разне сврхе без уговора о коришћењу“, истиче Жељко Маторчевић, главни и одговорни уредник портала Жиг инфо.
Ствари су постале сумњивије кад су у пратњи шлепера за транспорт воћа кренули да стижу „чудни ликови“ у џиповима. Луксузни возни парк имали су и комерцијалисти Агро-фруита, што се подударало са замашним извозом пољопривредних производа на руско тржиште. Трпећи европске санкције, Русија се потом окренула подстицају сопствене производње, па је Србија извисила, а са њом и Пантелићи и њихова фирма.
Саговорници Радара наводе да су због тога бизнис покушали да преусмере на другу страну, па су робу почели да дистрибуирају хрватском Агрокору, односно Фортенова групи, у чијем саставу послују и трговински ланци Меркатор, Рода и Идеа… У игру је потом укључена и хрватска фирма ЕННА фруит, која се на свом сајту представља као „водећа твртка за организацију производње, откуп, дистрибуцију и прераду воћа и поврћа на подручју Хрватске и регије“, која би наводно требало да купи Агро-фруит. „Такве гласине подстиче и Живојин Пантелић, Драганов отац, Марков деда, кривећи за пропаст фирме воћаре јер су јој ’уваљивали лошу робу’ и позивајући се на ’хрватско руководство“ које ће предузеће наводно да извуче из амбиса. Тако он покушава да одговорност за његов крах неком другом припише“, запажа Маторчевић, уз опаску да од Хрвата, бар у АПР-у, нема ни трага, ни гласа. „На адреси у Пударцима регистровани су само Агро-фруит и ћерке фирме овог предузећа, од којих је једна отворена на име Маркове супруге“, наводи он.
Било како било, и сад и у прошлости, у циљу намирења поверилаца, али и реорганизације кадровских и пословних потенцијала предузећа у јеку пропасти, те 2021. осмишљен је УППР не би ли се некако избегао стечај.
„По том плану, дуговања Агро-фруита требало је да буде умањена за 20 до 30 одсто, с тим да отплата почне за две године, 2023. и то у шест рата, без камате“, прецизира Јордан Живановић.
Од обећања до разочарања
„Нас повериоце поделили су у три групе, на оне којима дугују до милион динара, оне до два милиона и оне преко тог износа, и свима понудили нешто
другачије услове споразума“, надовезује се Предраг Младеновић из Дубоне.
Дубона је још једно село у Србији које су Пантелићи ојадили. Наиме, цела Дубона живи махом од воћарства у које су укључене читаве породице, па и неке од оних чија су деца била жртве масакра у мају прошле године.
На састанцима са повериоцима, Пантелић сениор уверавео је Дубочане да је „њихов“, и да неће „нигде да побегне“, присећа се Младеновић. Поверовавши му или не, српски воћари су у већини потписали УППР. „Шта нам је друго преостало, с обзиром на то да нисмо видели други начин да свој новац добијемо“, истиче Живановић.
Међутим, премда је Марко Пантелић, као званични заступник Агро-фруита, устврдио у документима који су пратили овај план да су га баш сви повериоци потписали, то није била истина.
Власници Агро-фруита су Драган Пантелић, председник општине Гроцка, који је на локалним изборима био први на изборној листи СНС-а и његов син Марко Пантелић, на кога је отац пренео управљачка права када је постао први човек у тој градској општини
„За разлику од великих откупљивача који у реализацији УППР-а и не би били на великом губитку, а чија је имена Пантелић користио као гаранцију успешности тог плана, било је и произвођача који у тај документ у старту нису веровали. Њихова стратегија била је покретање меница, којима се обезбеђује судска наплата дуга“, каже Маторчевић.
Другим речима, оштећени су бирали између два зла – могућег непоштовања акта који би теоретски требало да води опоравку предузећа и „килавог и поткупљеног“ судства.
Симптоматично је то што поменуту тврдњу Марка Пантелића о свим прикупљеним потписима прате ситна слова акта, где се наводи да „нико не проверава њену истинитост, већ се узима здраво за готово, под моралном и правном одговорношћу власника“, апострофира Маторчевић.
Вратимо се онима који су са пуном свешћу потписали УППР, и питању зашто су то урадили. Јер, ако „мораш из свог џепа, а не ’на рецку’ да платиш механизацију да засадиш воћке, риголујеш шипке које засад учвршћују, земљу редовно храниш вештачким и стајским ђубривом, за чим следи тањирање и фрезирање што спречава раст траве између стабала, па затим и прскање неколико пута годишње против патогена, инсеката, сушења, труљења, а на крају и брање воћа“, како се онда произвођачима исплати метод откупљивача – на „дођем ти“?
„Наш је највећи проблем, али и привилегија то што узгој воћа волимо. Ја, конкретно, свако стабло шљиве пољубим и по више пута док не заврши у гајбици“, објашњава Живановић. Са Младеновићем ситуација је сложенија, будући да егзистенцијално зависи од рода и његове продаје, као и његова породица и комшије. Стога се дуговати сељаку може сматрати најгорим непочинством, а последично, или можда и на првом месту – убиством домаће пољопривреде. За то време, сељак може само да ћути и трпи, очекујући више од Бога но од властите државе.
Пред вратима стечаја
Тако је у набројаним активностима воћара поверилаца, прошао „грејс“ период од две године, предвиђен УППР-ом. „У мају 2023. исплаћена ми је прва рата од 100.000 динара. Очекивани остатак од 500.000 динара до укупне цифре 5.000 евра, никад нисам добио“, истиче Живановић. С друге стране, Младеновић није добио ни цента од 20.000 евра, као ни многи други воћари из подугачке вајбер-групе оштећених.
„Питао сам се шта да радим, па сам се консултовао с најбољим адвокатом, који ми је казао да дуг нећу моћи никад да наплатим јер све зависи од добре воље власника Агро-фруита. У наставку је напоменуо да могућност наплате постоји ако неком ставим пиштољ у уста, што свакако нећу радити, јер сам здрав човек, и могу још да радим. Али да сам болестан – прича би била другачија“, наводи Живановић. И додаје да му није до пара, већ до „чистог образа“, те да га на обраћање јавности гони пркос према неправедној држави.
Бес и инат код њега ствара и, како каже, бахатост Пантелића, и сениора и јуниора. „Први је силан новац потрошио у предизборној кампањи, правећи дечја игралишта и чинећи сличне популистичке потезе, али и организујући сину луксузну свадбу са више стотина званица. Пантелић млађи је купио стан у Београду на води, а сви знамо колико то може да кошта“, истиче Живановић.
Иако је Агро-фруит поседовао 97 хектара сопственог пољопривредног земљишта, Жељко Маторчевић, главни и одговорни уредник портала Жиг инфо каже да се Пантелић „ширио и на државне парцеле у Пударцима, где је седиште фирме, користећи их у разне сврхе без уговора о коришћењу“
Ако повучемо паралелу са власничким уделом у Агро-фруиту и другим фирмама ћеркама, могло би се закључити да су отац и син и приватне трошкове делили у односу 70 према 30. Златно правило „да све остане у кући“, чини се да је посебно важило за профит фирме. Ипак, из злог семена, које су посејали дуговима, 26. марта ове године никла је забележба у АПР-у да се решењем Привредног суда у Београду покреће претходни поступак како би се утврдило да ли су испуњени услови да се по УППР-у отвори поступак стечаја њихове фирме. Аутоматски је дат налог да се блокира рачун фирме за све друге трошкове, осим за принудну наплату оног што Агро-фруит дугује повериоцима на основу УППР-а из 2021. Авај, прекасно. Њима је рачун два месеца раније, 26. јануара, већ блокирала Народна банка Србије и то због доспелих, а неплаћених дугова од 85,5 милиона динара.
Још једна прича са тужним крајем
Такав расплет могао се наслутити. Тим пре што су рачуни фирме били блокирани и пре тога, пуних 619 дана, од 30. јула 2021. до 10. априла 2023. Уз то, последње две године за које постоје финансијски извештаји Агро-фруит је исказао нето губитак већи од 10 милиона евра – 946 милиона динара у 2021. и 249,3 милиона динара у 2022, због чега је у том периоду смањен и број запослених са 108 на 67.
А пре него што су га газде дотерале до руба амбиса, Агро-фруит је имао комплекс хладњача са припадајућим земљиштем, трафостаницом, магацином… Укупна вредност само те непокретности 17. јуна 2021. процењена је на 2,83 милиона евра. Уз то, фирма је поседовала и 97 хектара пољопривредног земљишта на катастарским општинама Мала Крсна и Михајловац, вредних скоро милион евра. Располагала је и са 104 комада разне опреме, вредне 1,34 милиона евра. На основу свега тога стечајна управница Свјетлана Ћосовић је и проценила да је УППР – изводљив.
Ко се ту прешао, тешко да ћемо икада сазнати, као што је мрка капа да ће воћари наплатити дугове кад се и ако се стечајна маса распрода. А кад се од те суме одузму трошкови разних лица што су делегирани од државе да се УППР спроведе, за исплату три милијарде динара дуга воћарима остаће само мрвице. Чак и ако Пантелићу неки од поверилаца и опросте зарад сопственог „душевног мира“, остаје отворено питање државне политике спрам пољопривреде. Све убиственије, поготово откако се убрзава корак Србије од „земље сељака“ ка „земљи рудара“, уз још већу муљачину на свим нивоима.
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs
Драгана Николетић Радар
