Почетна » ИНТЕРВЈУ! СТЕНД- АП КОМИЧАР МИОДРАГ СТОШИЋ.

ИНТЕРВЈУ! СТЕНД- АП КОМИЧАР МИОДРАГ СТОШИЋ.

од admin
0 коментар

Миодраг Стошић рођен је 1982. године у Сурдулици.

Дипломирао на Факултету политичких наука на смеру „Међународни односи“

Живи у Београду.

За почетак реците нам како је дошло до тога да се бавите стенд- ап комедијом?

Одувек сам волео комедију која настаје када се обраћаш публици и стално импровизујеш и причаш свој текст. Тако нешто код нас није постојало а ја нисам могао да га нађем у форми глуме а ни у књижевним кабареима које сам организовао. Нешто је увек фалило. Све до 2011.године када у Србији почињу вечери отвореног микрофона и овај жанр полако постаје редовна вечерња активност.

Колико друго временски се бавите комедијом?

Формом стенд ап комедије почео сам стидљиво и ненаметљиво да се бавим почетком 2012.године. Међутим, као писац сатиричних и хумористичких садржаја присутан сам још од 2001.године, када сам почео да сарађујем са листовима попут „Ошишаног јежа“, „Политике“, „Вечерњих новости“, „Носорог“; Од 2002.сам постао део и радијског света и неке своје комичне радове презентовао редовно у емисији „Облак у бермудама“.

Можете ли нам рећи нешто о пројектима на којим учествујете „ Мали Марко“ на радију С и вече са „Иваном Ивановићем и мушкарцима“  колико дуго радите на тим пројектима и како је то стварати историју комедије? Имајући у виду да је то заиста познате емисије.

„Мали Марко“ је емисија која је ишла на Радију С од 2012.до 2016.године. У питању је форма „телефонске скривене камере“ где смо се сви, заједно са малим Марком Дарабошем враћали у време детињтсва и Тома Сојера и смишљали несташлуке у које смо увлачили саговорнике.

„Вече са Иваном Ивановићем“ је наш први модерни ток шоу, онакав какав постоји на Западу, са огромном продукцијом и врло богатим сценаристичким тимом чији сам део привилегован и ја да будем. Од 2011.године сам део креативног тима ове емисије која је на време схватила да данас, модерном и информисаном човеку, у време Интернета и Гугла, не можеш два пута да „продаш“ исти виц. Зато се материјал спрема свакога дана, седам дана у недељи. Због тога емисија опстаје овако дуго као и због персоне самог Ивана Ивановића који је тај скелет који својим породичним односом ка пројекту и фер односима,  држи све на свом месту.

Где проналазите инспирацију?

„Монтипајтоновци“ су дали чувену једначину по којој је комедија једнако трагедија плус време које прође. Дакле, инспирација је у свему ономе што се коси са здравим разумом а што покушавамо да превазиђемо кроз хумор. Тако да на срећу, или нажалост, инспирације има и више него што бисмо икад пожелели.

Да ли се дешава понекад да иако нисте доброг расположења а имате наступ како током наступа превазиђете то и ипак насмејете публику?

Наступ у комедији се спрема и изводи веома слично као у свету глуме. Дакле, постоји нека врста улажења у лик, у своју „комичну персону“. Тако да она често послужи и као бекство од реалности која је приватно често врло тешка. Оно што у таквој ситуацији може да мањка су елементи тренутне инспирације на сцени. Енергије која се створи у секунди. Ту депресија и туга могу да одмогну.

Поред комедије ви сте водитељ на радио Београду 202 ка ко вам се зове емисија и колико се дуго постоји?

На Радију Београд 202 сам присутан од 2012.године, када је кренула моја емисија „Шта је сПорно?“. Била је то форма радијског актуелног кабареа која је трајала до 2016.а потом прерасла у такође ауторску емисију „Стошић – Штосић“. Такође, појављујем се у неколико других емисија као водитељ, као што су „Сваштара“, „Просто ко пасуљ“ и „Породична састајања“.

Поред комедије ви сте песник, колико сте књига песама до сада објавили?

Књига „Мис мокре очи“ је за сад моја једина самостална књига песама, објављена крајем прошле године. Она је „бест оф“ мојих никад објављених књига, свог тог материјала који је настајао последњих 18 година. Поред поезије, имам књигу приповедака из 2013.године, „Мачка без једне ципеле“ као и омнибус књигу „Танго на тротоару“.

Где проналазите инспирацију за ваше песме?

Кад год ме ово питају увек се сетим песме Чарлса Буковског који је написао тридесетак разлога зашто се не треба бавити поезијом. Последњи ред те песме отприлике каже – Ако и поред свега овога морате да се бавите поезијом – пишите. У том смислу, моја се поезија појави увек тамо где мора. Она је мој лакмус-папир, мој знак да сам почео да преживљавам нешто што ме (овога пута) није убило.

Да ли је за вас писање песама неки вид ослобађања душе?

Чини ми  се да је поезија покушај да нашој туги дамо мало достојанства. А понекад ми се чини да је поезија порнографија за стидљиве. У сваком случају, увек ће људима бити лепше да о српској историји уче из епских песама него из историјских уџбеника.

Како жене реагују на то што пишете песме , да ли је тако лакше освојити девојку или можда оне не виде никакав смисао у писању песама?

Што се освајања девојака тиче, у мом случају, поезија никада није играла никакву улогу. Тачно је да жене јесу емотивније, али далеко од тога да све воле поезију. А сви знамо да је окидач у сваком односу физичка појава која мени никад није била јача страна. Поезија, духовитост и остале ствари долазе после, као надградња тог почетног анималног импулса. Кад зрелије о томе размислиш, сасвим је у реду да буде тако. Било би јако бедно да моје књиге купују жене зато што ме воле. Овако увек знам да на свакој промоцији или наступу имам само љубитеље мог дела а не лика и тела.

Како је настао ваш бенд Грбаве танге и ко су чланови?

„Грбаве Танге“ су настале спонтано. Неке идеје просто морају да буду изведене као песма, а неке као стенд ап. Ја сам се јако обрадовао када сам упознао опус групе „Тинејшес Ди“ и рад Тима Минчина, који су ме увели у свет нечега што се зове „музичка комедија“. Тако су и настале „Танге“, као представник овог жанра. Кроз наш рад прошло је доста људи попут Милана Беадера, Јоване Марић а сада су активно са нама Ненад Апостоловић и Михајло Васиљевић. Од самог почетка, у улози ко-оснивача је Ненад Јовановић.

Бенд је доста активан са наступима а песме су углавном шаљиве. Да ли у неком скоријем времену можемо очекивати цд грбавих танги?

Суштина нашег израза је да будемо атмосферични и увек актуелни. Зато нам снимање „закуцане“ форме никад није било на првом месту. Али ћемо ускоро сигурно урадити неколико снимака који ће бити у форми прихватљивој радијским и промо-стандардима. А ЦД се може догодити, као нека врста ретроспекције, сада већ петогодишњег рада.

Какве филмове волите да гледате и набројте пар омињених?

Филм је медиј уз који сам растао и кроз који сам пропуштао разна расположења и периоде у животу. Тако да гледам заиста много тога. Имам своје филмове за кишну суботу поподне, филмове за пред спавање, за друштво… Приватно, највише волим филмове који успевају да ухвате ону есенцијалну емоцију у нама и потребу да будемо бољи. Моји омиљени филмови су „Ћинема Парадизо“, „Добро да боље не може бити“, Тамна страна срца“, Природно обдарен“, „Зли мртваци 2“;

Какву музику слушате и које су вам омиљене групе?

Као рођени лиричар, пре свега обраћам пажњу на текст и на све оно што стоји „иза песме“. Ипак има песама које ме привуку само музиком, али најлепше је кад се све то поклопи. Може да ми се допадне заиста много тога. Имам чак и листу „лоших песама из добрих времена“, ствари које слушам само јер ме везују за неке успомене. У мом плејеру доминирају „Мит Лоаф“, Ник Кејв, „Дисциплина кичме“, Влада Дивљан, Балашевић као и много музике из филмова и мјузикала.

Које писце волите да читате и коју би књигу препоручили рецимо најбољем пријатељу да прочита?

Волим домаћу класичну поезију, урбане писце попут Зорана Ћирића, Моме Капора као и колеге афористичаре чије књиге увек испратим. Волим све што је написао Мишел Уелбек. Има много „неизвианих“ књига које волим као што су „Фермин“, „Мишљења једног кловна“, Уватиле ме лутке“; Најбољем пријатељу бих препоручио „Дон Кихота“. Само ако је старији од 18 година. А никако не треба прескочити ни галиматијас романа Арсенија Божовића као и поетски опус Милана Б.Поповића.

Како видите стање у култури данас?

Читава наша култура ме подсећа на плавокосу, малу балерину коју ујак алкохоличар тера да плеше у најгорој кафани на железничкој станици. Ипак, она је и даље плавокоса балерина а они су и даље пијана багра којом ће историја да обрише… нос.

Култура је маригинализована, сведена на квадратић у дневним новинама. Људе претварају у конзументе а не мислећа бића. Тако да је све препуштено истрајним људима, „дон кихотима“ који свако у свом жанру ствара зато што мора.

Како видите силне ријалитије и серије како турске , шпанске и индиске на тв-у? Заправо које је ваше мишљење о томе?

Дугометражне серије као и ријалитији су највећа пошаст која се појавила на нашем медијском небу. Она је увреда и деградација како уметника-ствароца тако и нас који то гледамо. Они су первертирани облик „гледања кроз кључаоницу“ доведен до максимума. Генерације које одрастају на томе су изгубљене и од њих се ништа не може очекивати. Док су серије. одакле год да долазе, легализовани канабис за наше маме и тате, избеглице из свог времена, који само чекају вечити сан.

Како се борити против не културе?

Културом. Одуством компромиса. Лепим васпитањем. И највише, навикнутошћу на бол, као на редовног станара нашег света.

Како оцењујете мејстрим медије код нас?

Ја имам неку своју поделу на медије који су настали као богати и на оне који су се обогатили. Ови први имају глад за рејтингом али немају ону панику. Зато себи дозвољавају културне садржаје који можда нису комерцијали али треба да постоје. Што се тиче оних које су обогатиле народне певаљке и украдени филмови, они делају по принципу „кога је правио гладан отац, тај се никад неће најести“. И ту квалитета нема и неће га бити.

Која је ваша порука младима?

Рефрен моје песме „Крупна риба“:

„У мору ајкула не буди ајкула

колико год да ветар шиба

у свету просјака ти увек буди цар

у мору ајкула не буди ајкула

буди увек крупна риба

то није исто ал баш у том је ствар!“

Хвала вам на издвојеном времену.

Наступ и пему можете погледати овде:

ЗА ЖИГ ИНФО:

ИВАН БАЈОВИЋ-БАЈКЕ

Можда ти се свиди

Оставите коментар