Miodrag Stošić rođen je 1982. godine u Surdulici.
Diplomirao na Fakultetu političkih nauka na smeru „Međunarodni odnosi“
Živi u Beogradu.
Za početak recite nam kako je došlo do toga da se bavite stend- ap komedijom?
Oduvek sam voleo komediju koja nastaje kada se obraćaš publici i stalno improvizuješ i pričaš svoj tekst. Tako nešto kod nas nije postojalo a ja nisam mogao da ga nađem u formi glume a ni u književnim kabareima koje sam organizovao. Nešto je uvek falilo. Sve do 2011.godine kada u Srbiji počinju večeri otvorenog mikrofona i ovaj žanr polako postaje redovna večernja aktivnost.
Koliko drugo vremenski se bavite komedijom?
Formom stend ap komedije počeo sam stidljivo i nenametljivo da se bavim početkom 2012.godine. Međutim, kao pisac satiričnih i humorističkih sadržaja prisutan sam još od 2001.godine, kada sam počeo da sarađujem sa listovima poput „Ošišanog ježa“, „Politike“, „Večernjih novosti“, „Nosorog“; Od 2002.sam postao deo i radijskog sveta i neke svoje komične radove prezentovao redovno u emisiji „Oblak u bermudama“.
Možete li nam reći nešto o projektima na kojim učestvujete „ Mali Marko“ na radiju S i veče sa „Ivanom Ivanovićem i muškarcima“ koliko dugo radite na tim projektima i kako je to stvarati istoriju komedije? Imajući u vidu da je to zaista poznate emisije.
„Mali Marko“ je emisija koja je išla na Radiju S od 2012.do 2016.godine. U pitanju je forma „telefonske skrivene kamere“ gde smo se svi, zajedno sa malim Markom Darabošem vraćali u vreme detinjtsva i Toma Sojera i smišljali nestašluke u koje smo uvlačili sagovornike.
„Veče sa Ivanom Ivanovićem“ je naš prvi moderni tok šou, onakav kakav postoji na Zapadu, sa ogromnom produkcijom i vrlo bogatim scenarističkim timom čiji sam deo privilegovan i ja da budem. Od 2011.godine sam deo kreativnog tima ove emisije koja je na vreme shvatila da danas, modernom i informisanom čoveku, u vreme Interneta i Gugla, ne možeš dva puta da „prodaš“ isti vic. Zato se materijal sprema svakoga dana, sedam dana u nedelji. Zbog toga emisija opstaje ovako dugo kao i zbog persone samog Ivana Ivanovića koji je taj skelet koji svojim porodičnim odnosom ka projektu i fer odnosima, drži sve na svom mestu.
Gde pronalazite inspiraciju?
„Montipajtonovci“ su dali čuvenu jednačinu po kojoj je komedija jednako tragedija plus vreme koje prođe. Dakle, inspiracija je u svemu onome što se kosi sa zdravim razumom a što pokušavamo da prevaziđemo kroz humor. Tako da na sreću, ili nažalost, inspiracije ima i više nego što bismo ikad poželeli.
Da li se dešava ponekad da iako niste dobrog raspoloženja a imate nastup kako tokom nastupa prevaziđete to i ipak nasmejete publiku?
Nastup u komediji se sprema i izvodi veoma slično kao u svetu glume. Dakle, postoji neka vrsta ulaženja u lik, u svoju „komičnu personu“. Tako da ona često posluži i kao bekstvo od realnosti koja je privatno često vrlo teška. Ono što u takvoj situaciji može da manjka su elementi trenutne inspiracije na sceni. Energije koja se stvori u sekundi. Tu depresija i tuga mogu da odmognu.
Pored komedije vi ste voditelj na radio Beogradu 202 ka ko vam se zove emisija i koliko se dugo postoji?
Na Radiju Beograd 202 sam prisutan od 2012.godine, kada je krenula moja emisija „Šta je sPorno?“. Bila je to forma radijskog aktuelnog kabarea koja je trajala do 2016.a potom prerasla u takođe autorsku emisiju „Stošić – Štosić“. Takođe, pojavljujem se u nekoliko drugih emisija kao voditelj, kao što su „Svaštara“, „Prosto ko pasulj“ i „Porodična sastajanja“.
Pored komedije vi ste pesnik, koliko ste knjiga pesama do sada objavili?
Knjiga „Mis mokre oči“ je za sad moja jedina samostalna knjiga pesama, objavljena krajem prošle godine. Ona je „best of“ mojih nikad objavljenih knjiga, svog tog materijala koji je nastajao poslednjih 18 godina. Pored poezije, imam knjigu pripovedaka iz 2013.godine, „Mačka bez jedne cipele“ kao i omnibus knjigu „Tango na trotoaru“.
Gde pronalazite inspiraciju za vaše pesme?
Kad god me ovo pitaju uvek se setim pesme Čarlsa Bukovskog koji je napisao tridesetak razloga zašto se ne treba baviti poezijom. Poslednji red te pesme otprilike kaže – Ako i pored svega ovoga morate da se bavite poezijom – pišite. U tom smislu, moja se poezija pojavi uvek tamo gde mora. Ona je moj lakmus-papir, moj znak da sam počeo da preživljavam nešto što me (ovoga puta) nije ubilo.
Da li je za vas pisanje pesama neki vid oslobađanja duše?
Čini mi se da je poezija pokušaj da našoj tugi damo malo dostojanstva. A ponekad mi se čini da je poezija pornografija za stidljive. U svakom slučaju, uvek će ljudima biti lepše da o srpskoj istoriji uče iz epskih pesama nego iz istorijskih udžbenika.
Kako žene reaguju na to što pišete pesme , da li je tako lakše osvojiti devojku ili možda one ne vide nikakav smisao u pisanju pesama?
Što se osvajanja devojaka tiče, u mom slučaju, poezija nikada nije igrala nikakvu ulogu. Tačno je da žene jesu emotivnije, ali daleko od toga da sve vole poeziju. A svi znamo da je okidač u svakom odnosu fizička pojava koja meni nikad nije bila jača strana. Poezija, duhovitost i ostale stvari dolaze posle, kao nadgradnja tog početnog animalnog impulsa. Kad zrelije o tome razmisliš, sasvim je u redu da bude tako. Bilo bi jako bedno da moje knjige kupuju žene zato što me vole. Ovako uvek znam da na svakoj promociji ili nastupu imam samo ljubitelje mog dela a ne lika i tela.
Kako je nastao vaš bend Grbave tange i ko su članovi?
„Grbave Tange“ su nastale spontano. Neke ideje prosto moraju da budu izvedene kao pesma, a neke kao stend ap. Ja sam se jako obradovao kada sam upoznao opus grupe „Tinejšes Di“ i rad Tima Minčina, koji su me uveli u svet nečega što se zove „muzička komedija“. Tako su i nastale „Tange“, kao predstavnik ovog žanra. Kroz naš rad prošlo je dosta ljudi poput Milana Beadera, Jovane Marić a sada su aktivno sa nama Nenad Apostolović i Mihajlo Vasiljević. Od samog početka, u ulozi ko-osnivača je Nenad Jovanović.
Bend je dosta aktivan sa nastupima a pesme su uglavnom šaljive. Da li u nekom skorijem vremenu možemo očekivati cd grbavih tangi?
Suština našeg izraza je da budemo atmosferični i uvek aktuelni. Zato nam snimanje „zakucane“ forme nikad nije bilo na prvom mestu. Ali ćemo uskoro sigurno uraditi nekoliko snimaka koji će biti u formi prihvatljivoj radijskim i promo-standardima. A CD se može dogoditi, kao neka vrsta retrospekcije, sada već petogodišnjeg rada.
Kakve filmove volite da gledate i nabrojte par ominjenih?
Film je medij uz koji sam rastao i kroz koji sam propuštao razna raspoloženja i periode u životu. Tako da gledam zaista mnogo toga. Imam svoje filmove za kišnu subotu popodne, filmove za pred spavanje, za društvo… Privatno, najviše volim filmove koji uspevaju da uhvate onu esencijalnu emociju u nama i potrebu da budemo bolji. Moji omiljeni filmovi su „Ćinema Paradizo“, „Dobro da bolje ne može biti“, Tamna strana srca“, Prirodno obdaren“, „Zli mrtvaci 2“;
Kakvu muziku slušate i koje su vam omiljene grupe?
Kao rođeni liričar, pre svega obraćam pažnju na tekst i na sve ono što stoji „iza pesme“. Ipak ima pesama koje me privuku samo muzikom, ali najlepše je kad se sve to poklopi. Može da mi se dopadne zaista mnogo toga. Imam čak i listu „loših pesama iz dobrih vremena“, stvari koje slušam samo jer me vezuju za neke uspomene. U mom plejeru dominiraju „Mit Loaf“, Nik Kejv, „Disciplina kičme“, Vlada Divljan, Balašević kao i mnogo muzike iz filmova i mjuzikala.
Koje pisce volite da čitate i koju bi knjigu preporučili recimo najboljem prijatelju da pročita?
Volim domaću klasičnu poeziju, urbane pisce poput Zorana Ćirića, Mome Kapora kao i kolege aforističare čije knjige uvek ispratim. Volim sve što je napisao Mišel Uelbek. Ima mnogo „neizvianih“ knjiga koje volim kao što su „Fermin“, „Mišljenja jednog klovna“, Uvatile me lutke“; Najboljem prijatelju bih preporučio „Don Kihota“. Samo ako je stariji od 18 godina. A nikako ne treba preskočiti ni galimatijas romana Arsenija Božovića kao i poetski opus Milana B.Popovića.
Kako vidite stanje u kulturi danas?
Čitava naša kultura me podseća na plavokosu, malu balerinu koju ujak alkoholičar tera da pleše u najgoroj kafani na železničkoj stanici. Ipak, ona je i dalje plavokosa balerina a oni su i dalje pijana bagra kojom će istorija da obriše… nos.
Kultura je mariginalizovana, svedena na kvadratić u dnevnim novinama. Ljude pretvaraju u konzumente a ne misleća bića. Tako da je sve prepušteno istrajnim ljudima, „don kihotima“ koji svako u svom žanru stvara zato što mora.
Kako vidite silne rijalitije i serije kako turske , španske i indiske na tv-u? Zapravo koje je vaše mišljenje o tome?
Dugometražne serije kao i rijalitiji su najveća pošast koja se pojavila na našem medijskom nebu. Ona je uvreda i degradacija kako umetnika-stvaroca tako i nas koji to gledamo. Oni su pervertirani oblik „gledanja kroz ključaonicu“ doveden do maksimuma. Generacije koje odrastaju na tome su izgubljene i od njih se ništa ne može očekivati. Dok su serije. odakle god da dolaze, legalizovani kanabis za naše mame i tate, izbeglice iz svog vremena, koji samo čekaju večiti san.
Kako se boriti protiv ne kulture?
Kulturom. Odustvom kompromisa. Lepim vaspitanjem. I najviše, naviknutošću na bol, kao na redovnog stanara našeg sveta.
Kako ocenjujete mejstrim medije kod nas?
Ja imam neku svoju podelu na medije koji su nastali kao bogati i na one koji su se obogatili. Ovi prvi imaju glad za rejtingom ali nemaju onu paniku. Zato sebi dozvoljavaju kulturne sadržaje koji možda nisu komercijali ali treba da postoje. Što se tiče onih koje su obogatile narodne pevaljke i ukradeni filmovi, oni delaju po principu „koga je pravio gladan otac, taj se nikad neće najesti“. I tu kvaliteta nema i neće ga biti.
Koja je vaša poruka mladima?
Refren moje pesme „Krupna riba“:
„U moru ajkula ne budi ajkula
koliko god da vetar šiba
u svetu prosjaka ti uvek budi car
u moru ajkula ne budi ajkula
budi uvek krupna riba
to nije isto al baš u tom je stvar!“
Hvala vam na izdvojenom vremenu.
Nastup i pemu možete pogledati ovde:
ZA ŽIG INFO:
IVAN BAJOVIĆ-BAJKE
