Неке жене владара имале су сличну судбину као њихови мужеви, поједине су убијене, али друге су ипак – убијале!
Неке жене имале су изузетну моћ у Србији, а ми се управо њима бавимо. Оне су владале из сенке, бавиле се политиком и усмеравале историјске токове!
Јасно је да је она скривена, приватна историја и те како мрачна, можда и мутнија него она, прочишћена, пласирана. У њој се свакако може лако уочити спрега између јавног и приватног, личног и свеопштег добра.
Није никаква тајна да су поједине жене биле готово владарке, да су политички имале изузетан утицај, па чак понекад и стављале углед и утицај свог супруга на коцку. Да ли су њихови мужеви били несигурни да донесу одлуку без њиховог мишљења и одобрења, тешко је рећи, али свакако да су оне веровале у оно што су пропагирале и желеле.
1. Драга Машин
Родила се 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу. Отац јој је био Панта Луњевица, потомак познате трговачке породице. Родитељи су почели да јој траже прилику за удају још док је била у школи. Њихов избор био је Светозар Машин, тридесетдвогодишњи инжењер. Драга га није хтела. Замишљала је да ће се удати из љубави, да ће та љубав бити налик њеној првој и до тада јединој љубави према Богдану Поповићу, једном од наших најзначајнијих књижевних критичара, али је на крају удовољила родитељима. Драга Луњевица и Светозар Машин венчали су се 1883. године у београдској Саборној цркви.
Након смрти мужа, да би спасла породицу немаштине, искористила је династијске везе свог оца и постала је дворска дама краљице Наталије. Пратила је Наталију и када је била протерана из Србије. У почетку је њихов однос био веома присан, да би захладнео после једне посете краља Милана Наталији за коју је, изгледа Драгином кривицом, сазнао цео Београд.
У кратком браку с Александром Драга се показала као веома утицајна супруга, често се непристојно мешала у политику и била склона непотизму. Упркос свом пореклу није била омиљена у народу, напротив, њена бурна прошлост, као и скандали које је изазвала (лажна трудноћа) пробудили су велики бес у српском народу, а посебно код официрског кора.
Официрска завера против краљевског пара кулминирала је Мајским превратом 1903, кад су Александар, Драга и њена браћа убијени, а њена породица протерана из Србије.
2. Даница Драшковић
Даница Бошковић рођена је у Колашину, у богатој и бројној породици која је, због очевог четничког опредељења, била суочена с бројним практичним проблемима – или, како се то популарније каже, живела у немилости. Завршила је Правни факултет и на почетку радила као финансијска инспекторка.
Од 1971. до 1973. била је суткиња за прекршаје, а легенда каже да је с тог места смењена зато што је у пресуди против породице која је на Зеленом венцу продавала паприке навела да је крив државни систем који грађане тера на шверц. Иако званична биографија каже да је због политичке неподобности била непожељна и на месту комерцијалне директорке фирме Термовент, она незванична наводи да су у питању били здравствени проблеми због којих је превремено пензионисана.
Како било, Даница је на политичку сцену Србије ступила пре свега као супруга Вука Драшковића – о њиховом браку и романси која је претходила написане су стотине новинских страница, а прича о томе како је Дана оставила Вука зато што је 1968. ушао у козарачко коло и уместо ње изабрао Тита, познатија је од било које урбане легенде.
Брак с Вуком ипак је био само „улазница“. Независно од акција свог супруга, Даница је већ почетком деведесетих била политичка фигура за себе – у њеним медијским профилима наводи се да је била учесник већ заборављеног скупа жена пред Савезном скупштином (са Оливером Катарином), новосадског митинга против аутономаша, протестних окупљања испред албанске и румунске амбасаде, да је на равногорском пикнику јуришала на специјалце, да је „кишобраном с плавим анђелима“ ударала полицајце испред републичког парламента.
Оно што јој је обезбедило славу за сва времена јесте чињеница да је 1991, после жучне расправе на пријему поводом преноса моштију Николаја Велимировића, разбила флашу о главу свог саговорника (тема дискусије наводно је било српство).
Невероватну виталност показала је и пошто је у октобру 1999. била сведокиња покушаја атентата на њеног супруга, када јој је погинуо брат, као и пола године касније, када је Вук рањен у атентату у Будви. Та два догађаја условила су да већ читаву деценију Даница Драшковић води лични рат против тајних и јавних служби безбедности: уз вишегодишње захтеве за отварање тајних досијеа и често тачне инсајдерске информације из кругова тајних служби, Даница је користила сваку прилику да напомене како службе нису ослобођене од „рецидива Милошевићеве власти“ и како без њиховог чишћења нема ни демократије у Србији. Тај рат кулминирао је 2004, захтевом СПО-а да се управо она именује за директорку Института за безбедност.
3. Мира Марковић
Бивша прва дама СРЈ, супруга Слободана Милошевића, рођена је са „комунистичким геном“, те не чуди што је волела партију, власт и моћ.
Одрасла је у Пожаревцу са бабом и дедом, а ружу у коси почела је да носи од малена. Наиме, на једној слици, видела је своју мајку са ружом у коси, и од тада је то постао и њен заштитни знак.
Што се тиче оца, наследила је и његове “партијске гене”. Мома Марковић, био је револуционар и један од најзначајнијих српских комуниста и друштвено политичких радника у СФРЈ. С обзиром да је то у породици била традиција, Мира је рано постала комунисткиња, а занимљиво је да је њен отац признао тек када је она постала пунолетна.
Судбноноси сусрет Слободана Милошевића и Мире Марковић, десио се када је он имао 17 година, она је била млађа годину дана од њега. Мира је волела мушко друштво, а Милошевића је заинтригирала Мирина породична историја.
Мира и Слоба своју тинејџерску везу нису прекидали, смрт их је раставила.
Милошевић је био толико опчињен својом супругом да је држао њену слику као икону у председничком кабинету. А она је мудро искористила својих пет минута како би учврстила Милошевићеву моћ, али пре свега свој лични утицај на његове одлуке. Милошевић је чак на једном састанку са америчким изаслаником за Балкан Ричардом Холбруком, рекао “кажу да иза сваког великог човека стоји љубавница”. То није било далеко од истине у његовом случају.
Мира Марковић је била главни ковач његове каријере, познато је да му је често писала говоре, што је и сама признала у једном интервјуу.
Након што је Милошевић победио на парламентарним, а затим на председничким изборима, 1993. године Мира Марковић је решила да оснује своју партију, која се звала Југословенска левица (ЈУЛ), како би још више учврстила моћ њеног супруга.
4. Оливера Хребељановић
Никада није владала Србијом, никада није била ни жена некога од српских владара, али се због своје несвакидашње судбине мора наћи на овој листи. Оливера је била најмлађа ћерка Лазара и Милице и рођена је око 1373. године.
Након битке на Косову, један од турских услова за Србију је био да се Оливера упути у Бајазитов харем. Уз све остале услове, то је тешка срца прихваћено. Легенда каже да је пут који води ка Истамбулу прекриван ружама од стране народа који је био свестан колику жртву Оливера подноси за свој народ. На самом двору, у харему који је бројао преко 100 жена, Оливера се успела изборити за Бајазитову наклоност и била једна од четири законите султанове жене.
Свој утицај на Бајазита, који није био мали, користила је како би помагала своме брату, деспоту Стефану, и српском народу. Ваљало би споменути да никада није прешла у ислам. Године 1402. се десио пораз Бајазита код Ангоре, и он и Оливера падају у заробљеништво монголског емира Тамерлана. Одатле је брат Стефан Лазаревић откупљује 1403. Све до његове смрти 1427. била му је верни пратилац и саветник на двору у Београду. Тачан датум њене смрти се не зна, умрла је негде после 1443. године, а њено жртвовање за свој народ дуго је остало упамћено… На жалост, не довољно дуго, јер се данас принцеза Оливера и њена судбина ретко спомињу.
5. Јелена Анжујска
Не може се свака држава похвалити да је међу својим владаркама имала италијанско/француску принцезу.
Јелена Анжујска је била супруга краља Стефана Уроша Првог, сина Стефана Првовенчаног. Највероватније је рођака Карла И, краља Напуља и Сицилије, кога је у писму називала рођаком. Принцеза Јелена у Србију је дошла око 1250. године, када је млади Урош у њену част по читавој Ибарској долини посадио стабла јоргована, њено омиљено цвеће. И сам владар био је свестан њеног политичког значаја, али и њене надалеко чувене лепоте, те јој се хтео умилити долином јоргована, која се и данас простире од Краљева ка Новом Пазару.
Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру, обновила многе српске манастире и изградила Градац на Ибру. Мало је краљица у историји Србије које су имале толики утицај на вођење спољне и унутрашње политике у Србији. Утицала је на свога мужа и касније на своје синове, српског краља Драгутина и српског краља Милутина, да одржавају добре односе са далматинским приморским градом-државом Дубровником.
У време када је краљ Стефан Драгутин збацио свога оца Стефана Уроша И Немањића са краљевског трона 1277, и Србију поделио на три дела – између себе, своје мајке Јелене Анжујске и свог брата Милутина – Јелена Анжујска је суверено завладала великим делом Србије као права владарка. Једно време, она је владала областима Зете, Требиња, Плава и горњег Ибара (у данашњој Херцеговини и Црној Гори). Након смрти мужа, замонашила се у цркви Светог Николе на Скадру, који је такође основала, где је и умрла 1314. године.
6. „Проклета“ Јерина Бранковић
Има и оних владарки које народ није волео, а међу њима је и “проклета Јерина”, друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Иако лепа и образована, није била омиљена међу народом због великих политичких амбиција, непотизма, али и страног порекла. Интересантно је то да су Срби били прилично неповерљиви према странкињама, иако је чак десет супруга владара било пореклом из Грчке, баш као и Јерина Бранковић.
Јерина је имала је велики утицај на мужа који јој је и допуштао политичку иницијативу. Сматрајући да је мукотрпна изградња Смедерева њен хир, народ јој је заденуо надимак “проклета Јерина”.
Ипак, у последње време се почело причати и о позитивној страни њене личности, као и о томе да је надимак “проклета” неправедно добила. Било како било, сматра се да је народ био неосетљив на њене несреће: смрт сина Тодора, удају ћерке Маре за султана Мурата ИИ и ослепљивање синова Стефана и Гргура.
Деспотица Јерина у муци је провела последње године свог живота. Можда је била и злостављана, а постоји сумња да је на крају и отрована.
7. Кнегиња Милица
Изузетну снагу, која је можда и последица владарског порекла из лозе Немањића, поседовала је кнегиња Милица. Она је била кћерка кнеза Вратка, у народној традицији познатијег као Југ Богдан.
Рођена је 1335, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића.
Задужбина кнегиње Милице, манастир Љубостиња, према легенди, сазидан је на месту где је упознала и заљубила се у кнеза Лазара. Ова жена је владала срцем, била је правоверна и духовно јака, сматра се православном светицом. Може се слободно рећи да је ова кнегиња водила “политику компромиса”, јер се увек трудила да њене одлуке и потези буду у корист државе и српскога народа.
С овлашћењем кнеза Лазара владала је Србијом од Косовске битке до пунолетства њеног сина Стефана 1397. године. Потом се замонашила, али је и даље остала утицајна. У тим тешким временима српске историје, она је помагала сину, кнезу и деспоту Стефану у руковођењу државом и више пута га мирила са братом Вуком.
8. Чучук Стана
Чучук Стана се родила око 1795. године у месту Сиколе, крај Неготина, у породици досељених Херцеговаца. Имала је две сестре, Стојну и Стамену, а доста касније је добила и брата Михајла. Иако су јој родитељи живели у Неготину, школу је завршила у Белој Цркви. По очевој жељи све три сестре су у младости носиле мушку одећу, јер нису имале брата. Стана је била мала и крхка, због чега је и добила надимак чучук.
Са Хајдук Вељком се упознала у кући неготинског проте 1812. године. Пришла му је и дрско запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?“ Вељко је застао збуњен, јер са њим ниједна жена тако није разговарала. Брзо су му одмах објаснили да су његови момци похарали неколико села и грешком однели и девојачку спрему оне која је стајала пред њим. Затим ју је Вељко даровао даровима и запросио речима „Сада сам те ја даровао, сада си моја!“.
Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. За Чучук Стану се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила: две на нози, једну на рамену, а једну, направљену турским јатаганом, на потиљку. Пушком је баратала као прави ратник, сваку мету погадала је са огромном прецизношћу, а у седлу била сигурна и вешта.
Хајдук Вељко је погинуо 1813. године, а он и Стана нису имали деце. После Хајдук Вељкове погибије, избегла је и живела у Панчеву.
9. Вера Пешић
Сигурно једна од најкориснијих, жена у комунистичком покрету била је Вера Пешић, члан ЦК КПЈ, свемоћна Гестаповка, веома утицајна личност на српску владу, рушилац Равногорског покрета, тајни агент.
Вера Пешић је родом из Сијеринске Бање. У Лесковцу завршава основну школу и похађа гимназију. Била је удата за Немца од кога се касније развела. У Комунистичку партију улази 1938. године. Имала је ту способност да сваког може да преведе „жедног преко воде“.
Искусни контраобавештајац Генералштаба војске мајор Славко Радовић је упознао и стекао утисак да је “рођена” за обавештајца: јако интелигентна и лепа. Примљена је да ради у контраобавештајном одељењу и стручно школована. Уочи Другог светског рата, вешто вођену прихватају обавештајне службе Немачке, Британије и Француске. Као четвороструки агент претежно ради за Генералштаб и Шесто одељење Управе безбедности Немачке. Да би се прикрио њен тајни рад и да је подметнута, отпуштена је из службе Генералштаба али задржана на вези.
Као провереног агента 14. априла 1941. године Немци је одводе у Београд да ради у централи Гестапоа за Србију.
Вера Пешић је била свемоћни фактор у Београду, како код окупаторских власти, тако и код министра унутрашњих дела Танасија Динића. Причало се да је она љубавница немачког генерала Бадера. Говорило се у Београду да једна Пешићева може код Немаца све учинити, и заиста је могла.
У рукама Вере Пешић биле су хиљаде српских живота по разним логорима, на Бањици, по Србији и на земунском сајмишту. Она је хиљаде и хиљаде комуниста и њихових сарадника пустила из логора по налогу шефа Гестапоа, а са друге стране хиљаде националиста послала на вечни починак у Јајинцима и у другим великим заједничким српским гробницама по Србији.
И не само то. По Верином захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два фатална наређења. Прво крајем маја 1941. године у коме се наређује да се свим Црногорцима у Србији има поступати као са циганима и Јеврејима, а друго половиним 1942. године, да се са свих важнијих места уклоне сви Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу чисти Срби. Недић је оба ова наређења опозвао.
Циљ Пешићеве је био да се Црногрци осете несигурним и да оду код Тита у шуму. Делимично је у томе успела.
(Наталија Атанацковић, Еспресо)
