Neke žene vladara imale su sličnu sudbinu kao njihovi muževi, pojedine su ubijene, ali druge su ipak – ubijale!
Neke žene imale su izuzetnu moć u Srbiji, a mi se upravo njima bavimo. One su vladale iz senke, bavile se politikom i usmeravale istorijske tokove!
Jasno je da je ona skrivena, privatna istorija i te kako mračna, možda i mutnija nego ona, pročišćena, plasirana. U njoj se svakako može lako uočiti sprega između javnog i privatnog, ličnog i sveopšteg dobra.
Nije nikakva tajna da su pojedine žene bile gotovo vladarke, da su politički imale izuzetan uticaj, pa čak ponekad i stavljale ugled i uticaj svog supruga na kocku. Da li su njihovi muževi bili nesigurni da donesu odluku bez njihovog mišljenja i odobrenja, teško je reći, ali svakako da su one verovale u ono što su propagirale i želele.
1. Draga Mašin
Rodila se 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Otac joj je bio Panta Lunjevica, potomak poznate trgovačke porodice. Roditelji su počeli da joj traže priliku za udaju još dok je bila u školi. Njihov izbor bio je Svetozar Mašin, tridesetdvogodišnji inženjer. Draga ga nije htela. Zamišljala je da će se udati iz ljubavi, da će ta ljubav biti nalik njenoj prvoj i do tada jedinoj ljubavi prema Bogdanu Popoviću, jednom od naših najznačajnijih književnih kritičara, ali je na kraju udovoljila roditeljima. Draga Lunjevica i Svetozar Mašin venčali su se 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi.
Nakon smrti muža, da bi spasla porodicu nemaštine, iskoristila je dinastijske veze svog oca i postala je dvorska dama kraljice Natalije. Pratila je Nataliju i kada je bila proterana iz Srbije. U početku je njihov odnos bio veoma prisan, da bi zahladneo posle jedne posete kralja Milana Nataliji za koju je, izgleda Draginom krivicom, saznao ceo Beograd.
U kratkom braku s Aleksandrom Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu nije bila omiljena u narodu, naprotiv, njena burna prošlost, kao i skandali koje je izazvala (lažna trudnoća) probudili su veliki bes u srpskom narodu, a posebno kod oficirskog kora.
Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903, kad su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.
2. Danica Drašković
Danica Bošković rođena je u Kolašinu, u bogatoj i brojnoj porodici koja je, zbog očevog četničkog opredeljenja, bila suočena s brojnim praktičnim problemima – ili, kako se to popularnije kaže, živela u nemilosti. Završila je Pravni fakultet i na početku radila kao finansijska inspektorka.
Od 1971. do 1973. bila je sutkinja za prekršaje, a legenda kaže da je s tog mesta smenjena zato što je u presudi protiv porodice koja je na Zelenom vencu prodavala paprike navela da je kriv državni sistem koji građane tera na šverc. Iako zvanična biografija kaže da je zbog političke nepodobnosti bila nepoželjna i na mestu komercijalne direktorke firme Termovent, ona nezvanična navodi da su u pitanju bili zdravstveni problemi zbog kojih je prevremeno penzionisana.
Kako bilo, Danica je na političku scenu Srbije stupila pre svega kao supruga Vuka Draškovića – o njihovom braku i romansi koja je prethodila napisane su stotine novinskih stranica, a priča o tome kako je Dana ostavila Vuka zato što je 1968. ušao u kozaračko kolo i umesto nje izabrao Tita, poznatija je od bilo koje urbane legende.
Brak s Vukom ipak je bio samo „ulaznica“. Nezavisno od akcija svog supruga, Danica je već početkom devedesetih bila politička figura za sebe – u njenim medijskim profilima navodi se da je bila učesnik već zaboravljenog skupa žena pred Saveznom skupštinom (sa Oliverom Katarinom), novosadskog mitinga protiv autonomaša, protestnih okupljanja ispred albanske i rumunske ambasade, da je na ravnogorskom pikniku jurišala na specijalce, da je „kišobranom s plavim anđelima“ udarala policajce ispred republičkog parlamenta.
Ono što joj je obezbedilo slavu za sva vremena jeste činjenica da je 1991, posle žučne rasprave na prijemu povodom prenosa moštiju Nikolaja Velimirovića, razbila flašu o glavu svog sagovornika (tema diskusije navodno je bilo srpstvo).
Neverovatnu vitalnost pokazala je i pošto je u oktobru 1999. bila svedokinja pokušaja atentata na njenog supruga, kada joj je poginuo brat, kao i pola godine kasnije, kada je Vuk ranjen u atentatu u Budvi. Ta dva događaja uslovila su da već čitavu deceniju Danica Drašković vodi lični rat protiv tajnih i javnih službi bezbednosti: uz višegodišnje zahteve za otvaranje tajnih dosijea i često tačne insajderske informacije iz krugova tajnih službi, Danica je koristila svaku priliku da napomene kako službe nisu oslobođene od „recidiva Miloševićeve vlasti“ i kako bez njihovog čišćenja nema ni demokratije u Srbiji. Taj rat kulminirao je 2004, zahtevom SPO-a da se upravo ona imenuje za direktorku Instituta za bezbednost.
3. Mira Marković
Bivša prva dama SRJ, supruga Slobodana Miloševića, rođena je sa „komunističkim genom“, te ne čudi što je volela partiju, vlast i moć.
Odrasla je u Požarevcu sa babom i dedom, a ružu u kosi počela je da nosi od malena. Naime, na jednoj slici, videla je svoju majku sa ružom u kosi, i od tada je to postao i njen zaštitni znak.
Što se tiče oca, nasledila je i njegove “partijske gene”. Moma Marković, bio je revolucionar i jedan od najznačajnijih srpskih komunista i društveno političkih radnika u SFRJ. S obzirom da je to u porodici bila tradicija, Mira je rano postala komunistkinja, a zanimljivo je da je njen otac priznao tek kada je ona postala punoletna.
Sudbnonosi susret Slobodana Miloševića i Mire Marković, desio se kada je on imao 17 godina, ona je bila mlađa godinu dana od njega. Mira je volela muško društvo, a Miloševića je zaintrigirala Mirina porodična istorija.
Mira i Sloba svoju tinejdžersku vezu nisu prekidali, smrt ih je rastavila.
Milošević je bio toliko opčinjen svojom suprugom da je držao njenu sliku kao ikonu u predsedničkom kabinetu. A ona je mudro iskoristila svojih pet minuta kako bi učvrstila Miloševićevu moć, ali pre svega svoj lični uticaj na njegove odluke. Milošević je čak na jednom sastanku sa američkim izaslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom, rekao “kažu da iza svakog velikog čoveka stoji ljubavnica”. To nije bilo daleko od istine u njegovom slučaju.
Mira Marković je bila glavni kovač njegove karijere, poznato je da mu je često pisala govore, što je i sama priznala u jednom intervjuu.
Nakon što je Milošević pobedio na parlamentarnim, a zatim na predsedničkim izborima, 1993. godine Mira Marković je rešila da osnuje svoju partiju, koja se zvala Jugoslovenska levica (JUL), kako bi još više učvrstila moć njenog supruga.
4. Olivera Hrebeljanović
Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi. Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine.
Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istambulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod. Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene.
Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Valjalo bi spomenuti da nikada nije prešla u islam. Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu. Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćeno… Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.
5. Jelena Anžujska
Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu.
Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog, sina Stefana Prvovenčanog. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom. Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru.
Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru. Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom.
U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori). Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine.
6. „Prokleta“ Jerina Branković
Ima i onih vladarki koje narod nije voleo, a među njima je i “prokleta Jerina”, druga žena despota Đurđa Brankovića. Iako lepa i obrazovana, nije bila omiljena među narodom zbog velikih političkih ambicija, nepotizma, ali i stranog porekla. Interesantno je to da su Srbi bili prilično nepoverljivi prema strankinjama, iako je čak deset supruga vladara bilo poreklom iz Grčke, baš kao i Jerina Branković.
Jerina je imala je veliki uticaj na muža koji joj je i dopuštao političku inicijativu. Smatrajući da je mukotrpna izgradnja Smedereva njen hir, narod joj je zadenuo nadimak “prokleta Jerina”.
Ipak, u poslednje vreme se počelo pričati i o pozitivnoj strani njene ličnosti, kao i o tome da je nadimak “prokleta” nepravedno dobila. Bilo kako bilo, smatra se da je narod bio neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura.
Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana.
7. Kneginja Milica
Izuzetnu snagu, koja je možda i posledica vladarskog porekla iz loze Nemanjića, posedovala je kneginja Milica. Ona je bila kćerka kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatijeg kao Jug Bogdan.
Rođena je 1335, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića.
Zadužbina kneginje Milice, manastir Ljubostinja, prema legendi, sazidan je na mestu gde je upoznala i zaljubila se u kneza Lazara. Ova žena je vladala srcem, bila je pravoverna i duhovno jaka, smatra se pravoslavnom sveticom. Može se slobodno reći da je ova kneginja vodila “politiku kompromisa”, jer se uvek trudila da njene odluke i potezi budu u korist države i srpskoga naroda.
S ovlašćenjem kneza Lazara vladala je Srbijom od Kosovske bitke do punoletstva njenog sina Stefana 1397. godine. Potom se zamonašila, ali je i dalje ostala uticajna. U tim teškim vremenima srpske istorije, ona je pomagala sinu, knezu i despotu Stefanu u rukovođenju državom i više puta ga mirila sa bratom Vukom.
8. Čučuk Stana
Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.
Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?“ Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima „Sada sam te ja darovao, sada si moja!“.
Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.
Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.
9. Vera Pešić
Sigurno jedna od najkorisnijih, žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, veoma uticajna ličnost na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent.
Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode“.
Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović je upoznao i stekao utisak da je “rođena” za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali zadržana na vezi.
Kao proverenog agenta 14. aprila 1941. godine Nemci je odvode u Beograd da radi u centrali Gestapoa za Srbiju.
Vera Pešić je bila svemoćni faktor u Beogradu, kako kod okupatorskih vlasti, tako i kod ministra unutrašnjih dela Tanasija Dinića. Pričalo se da je ona ljubavnica nemačkog generala Badera. Govorilo se u Beogradu da jedna Pešićeva može kod Nemaca sve učiniti, i zaista je mogla.
U rukama Vere Pešić bile su hiljade srpskih života po raznim logorima, na Banjici, po Srbiji i na zemunskom sajmištu. Ona je hiljade i hiljade komunista i njihovih saradnika pustila iz logora po nalogu šefa Gestapoa, a sa druge strane hiljade nacionalista poslala na večni počinak u Jajincima i u drugim velikim zajedničkim srpskim grobnicama po Srbiji.
I ne samo to. Po Verinom zahtevu, ministar unutrašnjih dela Tanasije Dinić, izdao je dva fatalna naređenja. Prvo krajem maja 1941. godine u kome se naređuje da se svim Crnogorcima u Srbiji ima postupati kao sa ciganima i Jevrejima, a drugo polovinim 1942. godine, da se sa svih važnijih mesta uklone svi Crnogorci kao nepouzdani i da se na njihova mesta dovedu čisti Srbi. Nedić je oba ova naređenja opozvao.
Cilj Pešićeve je bio da se Crnogrci osete nesigurnim i da odu kod Tita u šumu. Delimično je u tome uspela.
