Ово је прича о херојима који су погинули или су били спремни да погину за одбрану тадашње СРЈ на караули Кошаре. Од септембра 1998. до 10. априла 1999. око 200 младих војника је бранило границу наше земље са Албанијом, на караули Кошаре. Бранили су је од припадника УЧК, терориста који су упадали у СРЈ као организоване терористичке групе, потпомогнуте дејствовањем НАТО. Погинуло је њих 108.
Владимир Радојичић из Београда имао је само 19 година када су га убили терористи код граничног камена на граници СРЈ и Албаније. Послат је на Косово и Метохију након само два и по месеца обуке. Његова мајка Лозанка већ 18 година покушава да открије ко је себи узео за право да тој деци у ратним условима скрати обуку која је требало да траје безмало шест месеци, да објасни себи зашто су борци са Кошара и њихове заслуге скрајнути и од војске и од државе.
Лозанка прича о томе како је морала да ургира да се спомен плоча за њеног сина, коју су направили његови саборци, а не држава, извади из војног магацина где је била склоњена, како није желела да прими орден за свог сина већ је захтевала да га војска остави на његов гроб, како се војска и држава односи према палим борцима и њиховим породицама и о томе како су свих осморица припадника УЧК данас слободни грађани јер судски процес против њих ни 18 година касније није завршен.
Други гост емисије Живот прича је Томислав Рачић или водник Пламен како су га звали борци на Кошарама. У његовом драматичном сведочењу о паклу Кошара који су прошли ти млади момци од септембра до априла 1999. када је Караула Кошаре пала, Водник Рачић сведочи о томе како су терористи мучили припаднике војске СРЈ које су успели да заробе живе, како је схватио да је остао сам са двојицом војника да брани границу наше земље, где је заказала комада наше војске, зашто су их оставили са премало муниције, зашто се они упркос свему нису повукли, зашто је био спреман да погине за отаџбину, да ли би то сада поново урадио,зашто се одлучио да се сам својевољно врати на караулу Кошаре, зашто је он хтео да је дигне у ваздух.
Томислав Рачић, водник Пламен, није одликован јер је процена појединаца из војске била да није заслужио орден, пошто није рањен. Данас ради у кладионици. Један је од невидљив хероја са Кошара. Држава никад није поставила ни споменик борцима са Кошара нити су они видљиви у нашој новијој историји.
На Кошарама, за одбрану наше земље, погинуло их је 108.
https://www.youtube.com/watch?v=Z5UAPJ13tYI
https://www.youtube.com/watch?v=78AOhoCF0_Q
——————-
СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
