Снежана Илић из Ковина, месец и по дана после порођаја у породилишту у Панчеву, уместо да ужива с бебом Дуњом код куће, обилази болнице због повреда које је новорођенче задобило док се „мучило“ у стомаку, чекајући порођај. У разговору за Н1 моли да јој неко објасни како је могуће да су лекари, поред свих налаза, толико дуго чекали да обаве царски рез.
Снежана за Н1 каже да је у породилиште примљена хитно, а порођена после седам дана царским резом, што је за последицу имало да се пупчана врпца обмота детету око руке и створи оштећење нерва.
Све је, присећа се, почело 17. априла када се беба „умирила“ у стомаку, што је њој био знак да нешто није како треба.
Сутрадан је отишла код свог гинеколога, код кога је водила трудноћу у државној здравственој установи. Лекар је утврдио да покрети плода нису активни и дао упут за пријем у породилиште у Панчеву.
У породилишту је Снежану прегледало двоје лекара, и обоје су се, тврди, сложили да нема довољно плодове воде, а ЦТГ је показао тахикардију плода.
„Где год је ставио ултразвук, свугде је била пупчана врпца. Рекао је да је превише“, препричава саговорница Н1 како је текао преглед и консултација двоје лекара на пријему.
Додаје да је на сопствену одговорност тражила да је пусте из породилишта да оде кући по ствари и да се исте вечери вратила у породилиште.
Лекар који је раније тог дана рекао да је превише пупчане врпце, исте вечери констатује да стање није за царски рез, тврди наша саговорница.
Други лекар, пак, је тврдио да је беба лоше јер нема довољно плодове воде, „да се мучи и да није добро“, додаје Снежана.
„Нема који доктор није, када је радио ултразвук, рекао да је у сваком џепу где треба да буде плодова вода, да је пупчана врпца ту и да је превише“, напомиње мама из Ковина.
Чекајући порођај, из дана у дан
И тако су пролазили дани до порођаја и контрадикторне изјаве лекара.
„Гледа ме трећи доктор по реду, каже нема ништа воде, да завршавамо ово. Јављам кући: „данас се порађам“. Враћа ме назад и нема га да се појави више“, присећа се Снежана.
Сутрадан је прегледа четврти лекар по реду и такође закључује да нема плодове воде. На њено питање да ли је беба добро, лекар одговара да није и да се мучи, додаје ова мама.
Тада је доктор обавештава да у 18 часова почињу са изазивањем порођаја. Међутим, неколико сати касније прегледа је још један лекар, у овом случају начелник. Он закључује да беба може да издржи још седам дана и одлаже порођај, тврди наша саговорница.
То је био 22. април. Сутрадан, 23. априла, поново стиже мишљење лекара – ипак мора да се изазове порођај и те вечери јој дају лек за отварање грлића материце.
Наредног дана, 24. априла, добија још један лек, а како се не дешава ништа, лекари одлучују да у наредна 24 сата дају још једну дозу.
Ујутро 25. априла Снежану одводе на природан порођај, али је, према њеним речима, у порођајној сали одлучено да се обави хитан царски рез. Објашњава да су лекари донели овакву одлуку јер је ЦТГ показао да беба више не може да издржи.
Тако је ова жена на свет донела треће дете. И када је мислила да се све завршило, сазнаје да није.
Уместо радости „утеха“: Добро је да беба има руку
„Знам када сам отворила очи, питала сам за бебу и рекли су ми да тешко дише и да има неке ране по рукама“, присећа се Снежана.
У отпусној листи, у коју је Н1 имао увид, пише да се новорођенче у инкубатору пребацује на Дечије интерно одељење због кожних промена и РД-а (Респираторног дистрес синдрома).
Додаје се да су на десној подлактици приметне промене по типу „усека“ „која може одговаратаи постојању амнионских брида“.
„Сваки дан су ми говорили само како је беба, чак су пратили због рана да није ‚дете лептир‘. Али видели су обмотану врпцу, урез. Што су ми рекли сасвим другу дијагнозу, не знам… Да је је још који дан остало, пресекла би јој руку“, рекла је Снежана за Н1.
Оно што ју је посебно узнемирило у тој ситуацији били су покушаји лекара и медицинских сестара да је „утеше“, говорећи да се све добро завршило и да треба да буде срећна што дете уопште има руку.
„Па је ли треба да сам захвална што је жива, што има руку и што је оштећен нерв и слабије користи шаку“, пита саговорница портала Н1.
Додаје да су јој лекари, који се сада бирну о малој Дуњи, казали да је за настанак таквог оштећења било потребно недељу дана, тачно онолико колико је Снежана чекала на порођај у болници.
Она за Н1 говори и о ономе о чему се годинама прича међу женама широм Србије – док је она молила лекаре да је породе царским резом и помогну беби, око ње су се на исти начин порађале жене које су имале „свог“ лекара у породилишту. И које су, тврди, међу собом отворено говориле о такозваној „тарифи“.
„Па ево, ако има неко стручан да ми објасни како без плодове воде, превише пупчане врпце и тахикардијом жену у 36. недељи трудноће не породе на хитан царски рез? Већ седам дана пуштају, иако виде да се беба мучи и да није добро“, пита наша саговорница.
Питали смо и ми директора Опште болнице у Панчеву у чијој надлежности је породилиште, а који је по специјалности управо гинеколог акушер. Иста питања насловили смо и на начелника Гинеколошко-акушерског одељења. Одговоре нисмо добили до објављивања овог текста.
„Докле год ћутимо, тако ће нам бити“
Наша саговорница истиче да није захвална због тога што њена беба уопште има руку, али да је захвална Дуњи што се тог 17. априла „умирила“ и тако мами дала знак да нешто није у реду.
Снежана после порођаја није управи болнице уложила жалбу на рад лекара, али сада најављује тужбу против болнице у Панчеву.
„Коме да се обратим? Нико се није појавио да види како сам, како је беба. Сви су главе сагли када би ме срели… Само је Г. питао кад ме је срео како сам, како је беба“, огорчена је ова жена.
„Ми смо криви што смо створили систем такав какав јесте, и чашћавања и свега, па је то отишло предалеко. Што кад одеш у болницу прво те питају ко ти је лекар. Па ако га немаш, пребацују те с једног на другог, а кад виде да не вадиш паре, онда ти доделе неког доктора који није плаћен него ради за плату. Докле год ћутимо, тако ће нам бити“, закључује Снежана.
Shutterstock/ Cari Griffith
Неда Вуловић Обрадовић Н1
