Прошло је пет година од како Марија Симић више не ради у Јури у Рачи, а исто толико времена је прошло од када се њена тужба против ове јужнокорејске компаније развлачи по судовима у Србији.
Предмет „Марија Симић против Јуре“ тренутно је на Уставном суду Србије, и тешко је предвидети исход. Судећи према одлукама Основног и Апелационог суда у Крагујевцу, касније и Врховног касационог, Марија Симић из Раче није трпела злостављање, односно њена тужба одбачена је јер се суду обратила тек након што је остала без посла у фабрици.
– Шест месеци сам провела у фабрици и за то време сви смо трпели злостављање послодаваца, менаџера, ускраћивано нам је боловање, нисмо могли ни дан за то да добијемо, радили смо под температуром, а када питамо лидерку да ли можемо да идемо у тоалет, она нас пита да ли је у питању тврда или мека столица. Ако је тврда, онда вам каже да можете да сачекате – рекла је Симићева Данасу, исто што и на сведочењу пред судом у Баточини пре пет година.
Она, али и још два сведока, потврдили су суду да су услови за рад у Јури у Рачи били врло тешки, да су били изложени сталним претњама отказом, док су жене директно надређеној морале да доставе датуме своје месечнице како би знали којим ће то данима да иду чешће у тоалет.
– У хали у којој смо радили било је лети и по 50 степени Целзијуса, као у рерни, а нама није било дозвољено да скинемо прслуке или чарапе како би нам било лакше. С друге стране, неки од менаџера су били без чарапа, а нама су говорили да то није дозвољено и да је то кодекс понашања у фирми. Осим тога, морали смо да носимо воду од куће, како не бисмо губили много времена на одласке по воду у фирми – истиче Симићева, која је отказ добила, како тврди, након што је дошла са боловања.
У сведочењу неколико бивших радница Јуре у Рачи, наводи се да су их менаџери, углавном наши људи, називали погрдним именима – идиотима, кретенима, дебилима, животињама.
Тужени су се пред судом изјаснили као да нису криви, истичући да су „сви запослени могли да оду у тоалет кад хоће и да пију воде колико хоће“.
Маријин адвокат Верорљуб Жукић каже да је тужба против Јуре најпре одбачена у суду у Баточини, који припада Основном суду у Крагујевцу, јер Симићева, у тренутку када је поднела тужбу (март 2011) није радила у Јури. Он истиче да је то неуобичајена одлука, јер се под запосленим сматра свако ко је у неком тренутку радио у тој фирми.
– Виши суд у Крагујевцу је у децембру 2011. укинуо решење Основног суда, уз образложење да закон не прописује да запослена која тужи посодавца мора да буде запослена у том тренутку, нарочито јер се злостављање односи на период док је радила- напомиње Жукић.
Нако више рочиста суд у Баточини, према наводима адвоката, доноси исту пресуду као и први пут.
– Након тога поднета је жалба Апелационом суду у Крагујевцу који је на моје изненашење одбио жалбу као неосновнану јер је, ккао се наводи, Симићева изгубила право на судску заштиту зато што се прво није обратила послодавцу за заштиту – наводи Жукић и напомиње да обраћање за заштиту послодавцу по закону није услов.
Случај Марије Симић против Јуре стигао је на крају и до Врховног касационог суда, који је, како каже Верољуб Жукић, одбацио ревизију са образложењем да се неради о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа, као и да је вредност спора мања од 100.000 евра, колики је био минимум за изјављивање ревизије у том тренутку.
– Међутим, ревизија је изјављена због разматрања правног питања у интерсу равноправности грађана и ради уједначавања судске праксе, и у том случају је она дозвољена без обзира на вредност прдмета спора“, објашњава Жукић.
Предмет је од новембра прошле године на Уставном суду.
(данас, Фото: Небојша Раус)
