Za ovu priliku izabrao sam jedno apsolutno nepopularno mesto, još jednu lokaciju pored koje prolazite autoputem Beograd-Niš, a na koju većina nije obratila pažnju.
Ova pikanterija zove se Golo brdo i teško ga je uočiti sa autoputa, ali ako biste nakon kružnog toka koji vodi ka Ikei, skrenuli ka bivšem Tranšpedu, nakon 1 km puta paralelnog sa autoputem, došli biste do početne tačke za hajking. Primetili ste mnogobrojna brda, koja se smenjuju sa vaše leve strane, između Bubanj potoka i Ikee
Taj niz počinje sa brdom Bandere i Čot, o kojima će biti reči u narednim tekstovima i na oko 5 km, dolazimo do našeg današnjeg Golog brda.
Staza polazi strmim oranicama, posle kojih se dolazi do šumskog pojasa, nakon kojih se penje ka livadama. Staza je jednim manjim delom zarasla u žilavom i bodljikavom korovu, pa je korisno računati i na to.
Putem koji vijuga, nakon tačno 1.5 km uzbrdice, dolazi se do vrha grebenskog brda, odakle puca pogled ka Avali na zapadu i ka Dunavu u pravcu istoka. Desno, vodotok Dunava naslanja se brdo Ritopek, dok se u daljini sa leve strane vide Vinčansko i Milićevo brdo. Golo brdo je inače i dvomeđa između Vrčina i Boleča.
Staza odatle, može da se produži kroz žbunasto rastinje do jedne prelepe livade sa košnicama, odakle je lep pogled na šumu, iznad koje viri Avala. Takva tura je ukupno 8 km. Za one koji vole duže staze, moguće je nastaviti u pravcu Dunava, preći Smederevski put i u tom slučaju, staza se završava na najvišoj tački Ritopeka, sa lepim pogledom na reku. Ovakva staza ima ukupno 22 km. Na putu se smenjuju livade, šume i voćnjaci.
Ova brda su davno naseljavali Kelti. U bliskoj istoriji, nekada je jedan, ne tako mali deo ovih brda, bio glavni resurs PKB-a (Poljoprivredni kombinat Beograd) u snabdevanju hranom prestonice.
Obzirom na ne tako slavan završetak kombinata i ova brda su izgubila svoju ulogu u prehrani. Kako je jedan deo zemlje bio oduzet poljoprivrednicima, posle višedecenijskih sudskih sporova i dalje obradivo zemljište nije vraćeno vlasnicima.
Da šteta bude veća, ni danas se neeksploatišu poljoprivredni resursi osim onih u privatnoj svojini.
Što se vegetacije tiče, u šumskim pojasevima viđa se dominantno hrast, dok livade leti mirišu božanstveno na kolonije divlje mente! Lično je neretko naberem i stavljam u hladnu limunadu.
Životinjski svet je ovde bogat. Otisci divljih svinja svuda su unaokolo, što ukazuje na njihov veliki broj na ovim brdima. Takođe se sreću zečevi i fazani. I ovde bi trebalo skrenuti pažnju na veliki broj krpelja, mada brojčano variraju od godine do godine. Dešavalo se da se pojave i sredinom februara, s obzirom da poslednjih godina imamo prerano proleće.
Problem ovih brda je i nezakonita seča šume, jer oblast je praktično bez nadzora. Ovim putem se skreće pažnja nadležnim institucijama da sprovode inspekciju ovim krajevima, po službenoj dužnosti.
Sve u svemu, ovo je idealna lokacija za one koji vole da hodaju nekomercijalnim stazama. Uskoro ću se postarati da staza bude i markirana, jer je jedva moguće naći pravi put do vrha, a vegetacija neumoljivo, za svega godinu dana, potpuno izmeni izgled staze u nekim delovima.
Ovo je takođe fantastično mesto i za sve zaljubljenike u zalazak Sunca, jer je ovde jedinstvena tačka sa koje se zalazak sačekuje iza Avale, koja je tačno prekoputa ovih livada na vrhu brda, a koja leti mirišu na divlju nanu.
Intimno, najviše volim da ponesem rasklopive stolice, posle hodanja da sednem na vrh brda, i sačekam kraj dana sa prijateljima.
Serijal tekstova „Divljine Beograda“ piše Nemanja Jovanović
Foto Nemanja Jovanović
P. V. P. N1
