Iako je Zakonom o pravima pacijenata zagarantovano pravo na drugo stručno mišljenje, mnogi za to i ne znaju, dok sa druge strane ima pacijenata koji idu „od lekara do lekara“ ne bi li bili sigurni da im je postavljena prava dijagnoza.
Nije isključena ni situacija da se pacijenti žale da im je dijagnoza kasno postavljena, jer se za preglede i dijagnostiku u državnom zdravstvu u Srbiji i dalje čeka, a kod „privatnika“ ide onaj ko može da plati. Prema rečima sagovornika Danasa više je razloga zbog čega se pacijenti odlučuju da traže mišljenje drugog lekara.
Hajrija Mujović, doktorka medicinskih prava na Institutu društvenih nauka i predsednica Udruženja za zdravstveno i medicinsko pravo, kaže za Danas da se drugo mišljenje lekara traži o stanju zdravlja u recimo, stituaciji postavljanja dijagnoze, tumačenja nalaza ili preduzimanja zahvata, odnosno operacija.
– Ovo pravo je jedno iz korpusa prava pacijenata, preduzima se na lični zahtev i podrazumeva pravo na dostupnost drugog mišljenja. To pacijentu ne može niko da uskrati ukoliko ga traži. Mislim da naši pacijenti nedovoljno poznaju ovo pravo iako je ono standard u svetu i preuzeto iz Evropske povelje o pravima pacijenata. Na ovo pravo se pacijent može pozvati uvek bez nekog ograničenja. Svakako kod teških i nejasnih stanja to treba da traži kako bi dobio primerenu i neophodnu zdravstvenu uslugu i bolji ishod svog lečenja – objašnjava naša sagovornica, dodajući da je zdravstvena ustanova dužna da informiše o tome koji lekari još u toj specijalnosti rade.
– Nisu mi poznata istraživanja koliko često se u praksi poseže za ovim pravom. Po meni razlog može biti sumnja, neslaganje ili čak i strah pacijenta u pogledu onoga što mu se od lekara predlaže. Ako su u pitanju ozbiljnije dijagnoze npr. malignitet postoji praksa gde će i sam lekar predložiti drugo mišljnenje, gde bi to bila vrsta konsultacije. Iskustva pacijenata su različita i verujem da nailaze na negativan stav lekara koji to može da doživi kao nepoverenje ili sumnju u njegovu stručnost. Ipak, jasno je da odredba Zakona o ovom pravu ima drugi smisao, da se na najbolni način sagleda zdravstveno stanje pacijenta i otkloni svaka sumnja ili nejasnoća šta kod pacijenta treba odgovorno medicinski preduzeti – naglašava Mujović.
Pulmolog Dejan Žujović kaže za Danas da se pravo pacijenata na drugo mišljenje kod nas često koristi.
– Na žalost, u mojoj praksi najčešće su situacije da se pacijent prvo javljao privatniku, i da naknadno dolazi po moje mišljenje. Kažem na žalost jer su ti ljudi celoga života uplaćivali svoje zdravstveno osiguranje. Ponekad je teško doći do drugog mišljenja, jer lekar primarne zdravstvene zaštite ne može da izda uput. Ponekad to predstavlja neopravdano opterećenje zdravstvenog sistema – navodi Žujović.
Prema njegovim rečima, vrlo često traženje drugog mišljenja predstavlja odraz nepoverenja prema lekaru. Isto tako, može da bude posledica nedostajanja protokola lečenja u našem sistemu.
– Na primer, koju dijagnostiku i kakvu terapiju pacijent dobija zavisi isključivo od preferencija lekara, i vrlo verovatno bi drugačije iskustvo imao sa nekim drugim lekarom. Da imamo obavezujuće smernice izbegli bismo tu nekonzistentnost našega zdravstva. Traženje drugog mišljenja je legitimno pravo naših pacijenata, ali je na nama, lekarima, da organizujemo sistem u kome bi to bilo bespotrebno – naglašava sagovornik Danasa.
Kada je u pitanju pacijent sa mentalnim poremećajem psihijatrica Ljiljana Simić kaže da ponekad u samom početku bolesti često “luta” i promeni nekoliko doktora radi potvrđivanja dijagnoze, izbora lekova ili prognoze bolesti. Kao primer toga navodi osobe sa poremećajima koji imaju i simptome sumnjičavosti i neodlučnosti. Ona objašnjava kako to izgleda u praksi:
– Svaki lekar, kao odgovorno i stručno lice pravi protokol lečenja i bira u dogovoru sa pacijentom individualni plan lečenja prilagođen personalno. Svaki doktor može birati protokole i oni ne moraju da budu apsolutno identični. Psihijatrijski lekovi ne daju momentalne rezultate, zahtevaju strpljenje u poboljšanju pa je to ponekad razlog da pacijenti traže i drugo mišljenje. Takva odluka nije sporna i većina zrelih i odgovornih psihijatra nema problem sujete, niti otpora zbog toga. Naprotiv. Odlazak kod kolege koji profesionalno postupi, temeljno se sageda stanje može biti od koristi jer se dobija potvrda o dobrom lečenju – navodi Simić.
Doktorka podvlači da je važno da pacijent uvek promisli pre odluke da lako i brzo menja doktore i traži dodatna mišljenja. Ona dodaje da je u stalnoj kliničkoj praksi postoje situacije gde pacijenti idu i kod drugih psihijatara i da njoj drugo mišljenje kolega nikad nije smetalo, niti zamera pacijentu ako ga potraži.
– Moji pacijenti donesu izveštaje kolega i uglavnom se opredele za zajednički dalji rad. Interes svih nas je lečenje, oporavak, saradnja i uspostavljanje remisije (stabilnog stanja) pacijenta tako da razumem strahove, zabrinutost, težinu bolesti kao i prirodnu potrebu svakog čoveka da brzo izađe iz muke koja ga pravi disfunkcionalnim. A to nosi i dileme, neprihvatanje bolesti i lekova što je najčešći motiv za potraživanjem drugog mišljenja – navodi naša sagovornica.
Postoji, dodaje dr Sinić, i opcija da usled velikog obima posla lekari nisu u mogućnosti da se posvete vremenski svakome, jer je u ambulantnim uslovima vreme ipak limitirano, dok pojedini pacijenti imaju potrebu da pregled traje duže i tada traže novog terapeuta.
Kakva je procedura ako pacijent traži drugo mišljenje lekara
Zahtev za drugim mišljenjem, kako kaže Hajrija Mujić, pacijent može da zatraži od ordinirajućeg lekara da mu to pravo omogući i ovaj zahtev nije striktno formalan.
– Ako smatra da mu njegov lekar to ne bi savetovao, može se obratiti njemu pretpostavljenom, pa i direktoru ustanove. Ako nailazi na odbijanje, onda traži posredovanje Savetnika za zaštitu prava pacijenata koji je nadležan za tu ustanovu. U krajnjem, ako u toj ustanovi ne ostvari svoje pravo, može se obratiti drugoj ustanovi koja isto može dati validan nalaz ili savet, već u zavisnosti o čemu je reč. Zakon ne propisuje put u pojedinostima, što i nije nužno jer zahtevanje ovog prava deo je pacijentove komunikacije sa lekarem i ustanovom gde se leči – savetuje Mujović.
Prema njenim rečima, zahtev ulazi u medicinsku dokumentaciju i u tom smislu se formalizuje, s tim da je dovoljno da se usmeno saopšti i traži.
– Ukoliko ustanova nema drugog lekara iste specijalnosti onda se pacijent može uputiti u drugu ustanovu ili privatnu praksu, sa potvrdom da mu se trošak pregleda refundira – zaključuje ona.
Šta kaže zakon?
Zakon o pravima pacijenata propisuje da pacijent ima pravo da na lični zahtev od doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, koji nije direktno učestvovao u pružanju zdravstvene usluge, zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svoga zdravlja. Takođe, zdravstvena ustanova je dužna da na vidnom mestu istakne i redovno ažurira, spisak organizacionih jedinica i doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, koji pružaju zdravstvene usluge u toj organizacionoj jedinici.
foto (BETAPHOTO/VLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIĆ)
Radmila Marković Danas
