Свестан је напредњачки режим да свој опстанак на власти може да продужи једино држањем што већег броја грађана у незнању. Стога не чуди решеност власти да потпуно загосподари медијским простором и строго контролише шта од информација сме да стигне до његових бирача.
Да би се расформирала монструозна пропагандна машинерија стварана преко 12 година, тврде стручњаци и познаваоци, биће потребно много труда али и неизоставних оштрих резова. А на првом месту, политичка воља и решеност оних који се тиме буду бавили након пада СНС-а са власти.
Створио је Александар Вучић две Србије, супротстављене и нахушкане једна на другу: ону освешћенију и образованију, која види наше пропадање уз коруптивну, криминогену власт аутократских назора, и која мора по сваку цену бити ућуткана. Другу, некритичку и заведену, гласачко тело коме се свакодневно сервира нека паралелна стварност, и која отаљава своје животе у синтетичком Златном добу своје земље, а да тога није ни свесна.
Председнику је насушна потреба да има свој студио, ту и тамо, где може што чешће да се обраћа народу, и потанко објашњава да је све црно уствари бело. Ту га васпитани водитељи неће прекидати неумесним, шкакљивим питањима, која претходно није припремила његова пи-ар служба и ту је безбедан од непријатних дуела са политичким неистомишљеницима.
Приватне телевизије на јавним фреквенцијама, које, чини се, раде само за председника, дисциплиновано свакодневно подгревају страх гледалаца, смишљањем апстрактних (а каткад и врло конкретних) непријатеља и претњи државном поретку и самом вођи. Ту су да креирају „вести“ и афере, „тумаче“ и „преводе“, монтирају и додају, а онда таргетирају, уличарски развлаче и прогањају свакога ко другачије мисли. Од политичких противника власти лако се прогон преселио на обичне људе. На делу је хушкање грађана на међусобно насиље, дизање панике, изношење поверљивих података о људима, полицијским истрагама, судским процесима, без икаквих законских или моралних ограничења. Имали смо дискредитовање објављивањем података из личних докумената и здравствених картона, које тим назови медијима достављају директно државни службеници. Имали смо интервјуе са силоватељима, проститутке као политичке аналитичаре. Све то зачињено ријалити програмима и забавним садржајима за широке народне масе, који подстичу и промовишу брутално насиље, шовинизам, криминализацију, порнографске и друге садржаје најнижих стандарда етике и естетике и приземни хумор, уз константно извртање наглавачке читавог система вредности.
Зато је наша реалност недавна бизарна сцена славља уживо у студију ТВ Информера, у славу употребе звучног топа над мирним демонстрантима, током одавања почасти жртавама новосадске трагедије, на суботњем протесту „15 за 15“. Гледали смо бесрамно и нељудско демонстрирање осећаја свемоћи и саирење над студентима и незадовољним грађанима али и жртвама, док новинари и гости у студију, предвођени власником и главним уредником Драганом Ј. Вучићевићем поцупкују и славе тај тренутак, а истакнути СНС функционер и адвокат свих из власти и уз власт оптужених за неку аферу,Владимир Ђукановић, „у част“ употребе соничног оружја (чију употребу власт демантује), наручује песме Баје малог Книнџе.
С правом су студенти у блокади то назвали „лешинарском режимском пропагандном машинеријом“, која на челу са Информером, годинама води медијски рат са „здравим разумом“, а последњих месеци напада и таргетира њихове колеге, спинује и измишља приче, распирујући мржњу свог аудиторијума према учесницима протеста, доводећи их у директну опасност.
Све то, јер се медијска лојалност у СНС систему опако исплати, ако си спреман да упрљаш руке, душу и савест, примера ради, можеш да останеш дужан држави милионе пореза, а можда ти се дуг и отпише. Имаш потпуни монопол над оглашавањем јавних институција и предузећа, а на намештеним медијском конкурсима, што се више нико не труди ни да сакрије или одради дискретно, сваке године се милиони нашег новца, из буџета државе и локалних самоуправа сливају у неке приватне џепове без икаквог покрића.
Лустрација за све
Несагледиве су последице оваквог деценијског уплива власти у медије и заузвртат, њихова слобода да емитују, говоре и пишу шта год хоће и зарађују на било који начин, без страха од последица, било формално-правних било моралних. Све то резултирало је медијском сценом похараном и загађеном, на којој је заборављено шта то беше јавни интерес, а новинарска професија готово изумрла као стари занати. На којој нема места за истину и објективне медије, а јавно изговорена реч нема никаву тежину. Који су онда кораци неопходни за расформирање тог чудовишног апарата и најбитније, хоће ли нека наредна власт да преузме одговорност и предузме све неопходне мере, да се јавни медијски простор врати грађанима и професионалним новинарима?
Главни и одговорни уредник портала Цензоловка Перица Гуњић каже јасно: закони и Кодекс новинара. „То је одговор на сва питања. Доследна примена, без изузетка“, уверен је.
„Колико год то звучало као клише, са студентском побуном овај захтев је постао кључ друштвених промена без којих је ова земља изгубљена за пристојан живот. Медијски закони већ постоје, углавном коректни. Али властима и њиховим медијима не одговарају, не спроводе их. Само у властитој интерпретацији, тамо где могу да се утале, или поделе лову медијским творевинама, које им онда део лове врате у кешу, а део кроз пропаганду“, објашњава Гуњић.
Зато пре почетка спровођења закона, морамо да се вратимо корак уназад, каже он.
„Србији је неопходна Државна тужитељка формата Лауре Ковеши. Има неколико врло добрих кандидаткиња, које су у стању да тужилачку организацију доведу у ред. Лустрација ће ту такође помоћи. Лустрација и у тужилаштвима, полицији, БИА и судству. Нема промена без судија које ће судити по закону, а не онако како им се каже. Као ни без политичке подршке, за коју сумњам да ће је бити, политичари генерално не подносе истину. А понајвише без помоћи грађана. У овој атмосфери каква је сада, чини вам се да је све могуће. Када протести стану, међутим, грађанске подршке за квалитетне медије ће бити драстично мање“, упозорава саговорник.
Слободан Цвејић, некадашњи члан Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) а сада потпредседник странке Србија Центар, каже да се на електронској медијској сцени релативно брзо може успоставити ред, доследном применом постојећих законских овлашћења.
„А то је најургентније потребно у домену националних фреквенција, тј. овлашћења да се програм емитује на простору целе Србије. Најефикасније би било спровести ревизију последњег конкурса за доделу националних фреквенција и доследно се држати закона приликом нове расподеле, а алтернативно је могуће преиспитати пословање носилаца дозволе од момента добијања текуће дозволе до данас и одузети дозволу онима који не испуњавају законске обавезе“, предлаже Цвејић.
Он наглашава да је важно питање да ли постоје законски и организациони услови да Регулаторно тело за електронеске медије (РЕМ) обавља свој посао како треба. Иако су последњим изменама релевантних закона, пре свега Закона о електронским медијима, створени услови за ефикаснији рад РЕМ-а, то се може побољшати рецимо овлашћивањем регулатора да новчано кажњава пружаоце медијских услуга за кршење прописа.
„Али најпре је важно уверити се кроз неко време да Савет РЕМ-а има снаге и воље да ради одговорно, транспарентно и по закону, па му тек онда доделити оваква овлашћења. Дакле, до људи је, није до законског и институционалног оквира“, сматра Цвејић.
Према његовом виђењу, важан предуслов за било какве промене је избор професионалног и непристрасног Савета али и промена руководства (канцеларије) РЕМ-а.
„Ваљало би урадити стручну анализу рада РЕМ-а од формирања до данас, па ако је потребно предложити и лустрацију у овом регулаторном телу. Из онолико увида колико сам имао док сам био члан Савета, стекао сам утисак да се ‘сиви РЕМ’ који је омогућио да ово тело служи СНС/СПС режиму шири по дубини овог тела и да није довољно само заменити једну или пар особа које носе одговорне функције. РЕМ не треба да служи ниједном режиму, него да на корист свих грађана и успешног развоја Србије ефикасно заштити електронски медијски простор који је јавно добро“, износи утиске Цвејић.
Покретање од нуле
Перица Гуњић истиче кључну улогу РЕМ-а и каже да без Савета који чине угледни стручњаци и држе се закона и префесионалних стандарда „ко пијани плота“, неће бити никакве промене у медијском свету Србије.
„Није чудо да је власт покушала да инсталира састав Савета РЕМ-а који би по љубави према Вучићу могао да надмаши претходни. Што није нимало лако. Срећом, није им прошло, за сада. Нови чланови Савета морају да буду колико стручни толико и вредни, онолико их посла чека. Прво да утврде колико су пута националне телевизије кршиле Закон о електронским медијима и Закон о оглашавању, пре свега. А онда и све друге законе. И колико су пута прекршиле етичке норме. И колико су одступиле од сопствених елабората на основу којих су добиле дозволе. Много пута, сви знамо, али то треба доказати и одмах им свима одузети националне дозволе. Медији који професионално раде свој посао нека стану у ред за нове“, предлаже Гуњић.
Уз још стручније стручне службе РЕМ-а, истребљене од оних које раде како им се каже, све ће то бити брзо готово, каже он. Подсећа да је Служба за надзор и анализу и до сада повремено показивала знаке живота и понекад предлагала Савету коректне извештаје.
„Њихове базе су већ пуне озбиљних прекршаја које праве националне телевизије. Они који буду радили на мењању Србије из корена, нека се сете петооктобарске власти, која је прво продужила дозволе Пинку, а тада најбољој медијској кући у у земљи, РТВ Б92, рекла да мора прво да сачека. Док су они чекали, није мало познатих новинара, политичара и НВО активиста који су били против Милошевића почело да на Пинку гостује и ради за Митровића. Без блама, као да никад није хушкао на рат и вирио Мири Марковић испод сукње“, наводи саговорник Досијеа о медијима.
Да не би опет дошло до прелетања оних који Вучића пошаљу у историју „за свежњима новчаница“, Савет РЕМ-а мора да одради свој посао, наглашава Гуњић.
„Тако да Пинк, Хепи, Б92 и Прва, ако уопште као медијске творевине преживе примену закона и лустрацију, могу да остану кабловске телевизије које ко хоће нек гледа. Али не код државног оператера, код такође лустрираног Телекома, него нека се преселе на Коперникус, или како се сада зову те локалне мреже које емитују опскурни садржај. ТВ Информер нека се пресели у собу у којој буде боравио Драган Ј. Вучићевић. А дан када је ова канализација добила дозволу за емитовање на територији Београда нека буде обележаван као најсрамнији дан у историји РЕМ-а, како се не би поновио. Те творевине су затровале ово друштво тако темељно да то најбоље видите по потоцима суза који се сливају иза студената, које људи виде као последњу наду за излазак из блата у ком живе. То, нажалост, неће бити довољно и опоравак ће трајати годинама. Ако је уопште могућ, бар за генерације које у овом лудилу живе сувише дуго“, децидан је Гуњић.
Очи у очи са хидром
Слободан Цвејић истиче и да је важно питање да ли они власници и уредници телевизија који сасвим очигледно већ годинама крше не само етичке норме, професионалне принципе, већ и законе, могу сносити последице за овакво чињење.
„Мислим да постоји довољно основе да се против неких од њих поведе и кривични поступак по различитим основама, али то је процес одвојен од законске регулативе за електронске медије. Оно што свакако може да се примени већ током евентуалне ревизије последњег конкурса за доделу националних фреквенција је да им се не додели оваква дозвола, јер у самим извештајима РЕМ-ове службе за надзор пише да годинама не испуњавају неке важне законске услове. А могуће је да би се непристрасном анализом нашло разлога да им се одузме и дозвола за емитовање програма, тј. да се бришу из регистра пружалаца медијских услуга“, подсећа Цвејић.
За неизоставну лустрацију је и Перица Гуњић, који каже да су уредници прорежимских творевина које глуме медије одавно престали да буду новинари и претворили се у саучеснике моралног, а и физичког деградирања сопственог народа.
„Те творевине су кључан део заједничког криминалног, корупционашког подухвата, који је метастазирао у терор над грађанима и грађанкама. После организовања криминалних група, капуљаша, гажења и пребијања студената, ’Ћациленда’ направљеног да би се изазивали нереди и напади на грађане који мирно одају пошту онима који су страдали под надштресницом корупционашког режима – јасно је да власт не само да застрашује, таргетира, организује хајке, већ је спремна и на изазивање панике и на теже злочине према свима који протестују, према деци и старима, према болеснима и немоћнима, према свима који се нађу на путу њиховог болесног ума, као што смо видели 15. марта“, каже Гуњић.
Зато, без доследне примене Закона о лустрацији нема промена које захтевају студенти и грађани који протестују, сматра он.
„Дакле, поред кривичног гоњења за кршење закона, сви који су се прилепили уз власти и дали свој допринос застрашивању, насиљу, у прогонима људи, треба да буду лустрирани тако што ће им бити забрањено да раде у било којим медијима и институцијама које имају везе са државом. Власници, уредници и новинари који су се истицали у лагању и хајкама више не могу да буду сматрани новинарима нити да раде у медијима. Ти надриновинари, исто као и надрилекари, нек нађу своје мрачне истомишљенике по буџацима друштвених мрежа, уз помоћ разних Телеграма, Илона Маска, Трампа и осталих којима је у интересу продукција лажи и страха, али бар до државних пара неће моћи да дођу и њихов утицај ће бити неупоредиво мањи“, истиче Гуњић.
Кодекс као света књига
У пропаганднојподршци власти огроман је удео и штампаних медија, а прорежимски таблоиди потпуно су неспутани необавезујућим одлукама Савета за штампу. То тело је, према последњем извештају, за шест месеци прошле године у текстовима девет дневних новина забележио скоро 6.000 кршења Кодекса.
Непобеђени шампиони лажних вести и манипулација су Ало, Информер и Српски телеграф. Упркос (или захваљујући) томе, како је НУНС израчунао, седам прорежимских новина те године добило је самопутем јавних набавки уговоре у вредности најмање 108 милиона динара.
„Нека комисија сачињена од стручњака и угледних људи, коју ће основати, набоље, Савет за штампу, прво утврди кога су све прогонили, какве су све гадости радили, колико су деце угрозили, са којим су све убицама и силоватељима сарађивали и промовисали их, колико су насиља над женама изазвали и оправдали их, колико су атентата на председника измислили, колико државних непријатеља произвели и зашто су толико дуго сејали страх и изазивали панику“, предлаже Гуњић меру за новине и портале.
У том контексту, он подсећа да је Савет за штампу једино (само)регулатурно тело на коме се одлуке доносе после квалитетних дискусија и које је сачувало кредибилитет и у овим мрачним временима за професионално новинарство. „Успут, надам се да ће брзо доћи време када нећемо морати да користимо термин ’професионално новинарство’ – новинарство једино и може да буде професионално“, оцењује Гуњић.
„Прошле године је ојачана улога СЗШ у Закону о јавном информисању, тако што медији који не поштују Кодекс новинара не могу да добијају новац из буџета кроз пројектно суфинансирање. Наравно, одмах су нашли начин да сопствени закон изиграју, тако да су драстично смањивали износе из локалних буџета за медијске пројекте и пребацивали их у јавне набавке. А тамо су давали онима који им довољно нежно лижу скуте. Тако да овај део закона, који захтева признавање СЗШ и поштовање Кодекса, треба проширити на све исплате из буџета за медије“, наводи Гуњић.
Поред тога, неопходно је додатно ојачати улогу Савета за штампу, дати му овлашћења да може да кажњава медије због кршења Кодекса.
„Не за свако кршење, то се свима понекад деси, али да они који одређен број пута током године прекрше Кодекс буду санкционисани, а они који то упорно раде да морају да буду избрисани из списка медија. А да новинари које заболе за Кодекс и који не признају Савет за штампу не буду новинари. Исто би било са грађанским новинарством. Грађани, они који нису новинари, и објаве нешто у јавном интересу, са доказима и поштујући Кодекс новинара треба да због тог што су објавили буду третирани као новинари. У супротном, нека се сами сналазе“, завршава Перица Гуњић и поручује: „Па да видиш како ће Кодекс новинара да постане популарно штиво!“
Не више од три телевизије „Оно што би свакако требало урадити одмах, а у складу са законом, јесте истраживање и анализа којом би се проценило за колико носилаца дозволе за национално емитовање у Србији постоји потреба. Ја мислим, на основу искуства из рада у Савету РЕМ-а и праћења медијске сцене, да Србији, поред јавног медијског сервиса РТС, није потребно више од још два пружаоца медијских услуга са националним покривањем. Наше тржиште није велико, а већина постојећих телевизија није показала да имају ресурсе (новчане, људске, техничке) да испоручују квалитетан програм“, сматра Слободан Цвејић.
Ивана Николетић, НУНС досије
Карикатура: Предраг Кораксић Corax
