Svestan je naprednjački režim da svoj opstanak na vlasti može da produži jedino držanjem što većeg broja građana u neznanju. Stoga ne čudi rešenost vlasti da potpuno zagospodari medijskim prostorom i strogo kontroliše šta od informacija sme da stigne do njegovih birača.
Da bi se rasformirala monstruozna propagandna mašinerija stvarana preko 12 godina, tvrde stručnjaci i poznavaoci, biće potrebno mnogo truda ali i neizostavnih oštrih rezova. A na prvom mestu, politička volja i rešenost onih koji se time budu bavili nakon pada SNS-a sa vlasti.
Stvorio je Aleksandar Vučić dve Srbije, suprotstavljene i nahuškane jedna na drugu: onu osvešćeniju i obrazovaniju, koja vidi naše propadanje uz koruptivnu, kriminogenu vlast autokratskih nazora, i koja mora po svaku cenu biti ućutkana. Drugu, nekritičku i zavedenu, glasačko telo kome se svakodnevno servira neka paralelna stvarnost, i koja otaljava svoje živote u sintetičkom Zlatnom dobu svoje zemlje, a da toga nije ni svesna.
Predsedniku je nasušna potreba da ima svoj studio, tu i tamo, gde može što češće da se obraća narodu, i potanko objašnjava da je sve crno ustvari belo. Tu ga vaspitani voditelji neće prekidati neumesnim, škakljivim pitanjima, koja prethodno nije pripremila njegova pi-ar služba i tu je bezbedan od neprijatnih duela sa političkim neistomišljenicima.
Privatne televizije na javnim frekvencijama, koje, čini se, rade samo za predsednika, disciplinovano svakodnevno podgrevaju strah gledalaca, smišljanjem apstraktnih (a katkad i vrlo konkretnih) neprijatelja i pretnji državnom poretku i samom vođi. Tu su da kreiraju „vesti“ i afere, „tumače“ i „prevode“, montiraju i dodaju, a onda targetiraju, uličarski razvlače i proganjaju svakoga ko drugačije misli. Od političkih protivnika vlasti lako se progon preselio na obične ljude. Na delu je huškanje građana na međusobno nasilje, dizanje panike, iznošenje poverljivih podataka o ljudima, policijskim istragama, sudskim procesima, bez ikakvih zakonskih ili moralnih ograničenja. Imali smo diskreditovanje objavljivanjem podataka iz ličnih dokumenata i zdravstvenih kartona, koje tim nazovi medijima dostavljaju direktno državni službenici. Imali smo intervjue sa silovateljima, prostitutke kao političke analitičare. Sve to začinjeno rijaliti programima i zabavnim sadržajima za široke narodne mase, koji podstiču i promovišu brutalno nasilje, šovinizam, kriminalizaciju, pornografske i druge sadržaje najnižih standarda etike i estetike i prizemni humor, uz konstantno izvrtanje naglavačke čitavog sistema vrednosti.
Zato je naša realnost nedavna bizarna scena slavlja uživo u studiju TV Informera, u slavu upotrebe zvučnog topa nad mirnim demonstrantima, tokom odavanja počasti žrtavama novosadske tragedije, na subotnjem protestu „15 za 15“. Gledali smo besramno i neljudsko demonstriranje osećaja svemoći i sairenje nad studentima i nezadovoljnim građanima ali i žrtvama, dok novinari i gosti u studiju, predvođeni vlasnikom i glavnim urednikom Draganom J. Vučićevićem pocupkuju i slave taj trenutak, a istaknuti SNS funkcioner i advokat svih iz vlasti i uz vlast optuženih za neku aferu,Vladimir Đukanović, „u čast“ upotrebe soničnog oružja (čiju upotrebu vlast demantuje), naručuje pesme Baje malog Knindže.
S pravom su studenti u blokadi to nazvali „lešinarskom režimskom propagandnom mašinerijom“, koja na čelu sa Informerom, godinama vodi medijski rat sa „zdravim razumom“, a poslednjih meseci napada i targetira njihove kolege, spinuje i izmišlja priče, raspirujući mržnju svog auditorijuma prema učesnicima protesta, dovodeći ih u direktnu opasnost.
Sve to, jer se medijska lojalnost u SNS sistemu opako isplati, ako si spreman da uprljaš ruke, dušu i savest, primera radi, možeš da ostaneš dužan državi milione poreza, a možda ti se dug i otpiše. Imaš potpuni monopol nad oglašavanjem javnih institucija i preduzeća, a na nameštenim medijskom konkursima, što se više niko ne trudi ni da sakrije ili odradi diskretno, svake godine se milioni našeg novca, iz budžeta države i lokalnih samouprava slivaju u neke privatne džepove bez ikakvog pokrića.
Lustracija za sve
Nesagledive su posledice ovakvog decenijskog upliva vlasti u medije i zauzvrtat, njihova sloboda da emituju, govore i pišu šta god hoće i zarađuju na bilo koji način, bez straha od posledica, bilo formalno-pravnih bilo moralnih. Sve to rezultiralo je medijskom scenom poharanom i zagađenom, na kojoj je zaboravljeno šta to beše javni interes, a novinarska profesija gotovo izumrla kao stari zanati. Na kojoj nema mesta za istinu i objektivne medije, a javno izgovorena reč nema nikavu težinu. Koji su onda koraci neophodni za rasformiranje tog čudovišnog aparata i najbitnije, hoće li neka naredna vlast da preuzme odgovornost i preduzme sve neophodne mere, da se javni medijski prostor vrati građanima i profesionalnim novinarima?
Glavni i odgovorni urednik portala Cenzolovka Perica Gunjić kaže jasno: zakoni i Kodeks novinara. „To je odgovor na sva pitanja. Dosledna primena, bez izuzetka“, uveren je.
„Koliko god to zvučalo kao kliše, sa studentskom pobunom ovaj zahtev je postao ključ društvenih promena bez kojih je ova zemlja izgubljena za pristojan život. Medijski zakoni već postoje, uglavnom korektni. Ali vlastima i njihovim medijima ne odgovaraju, ne sprovode ih. Samo u vlastitoj interpretaciji, tamo gde mogu da se utale, ili podele lovu medijskim tvorevinama, koje im onda deo love vrate u kešu, a deo kroz propagandu“, objašnjava Gunjić.
Zato pre početka sprovođenja zakona, moramo da se vratimo korak unazad, kaže on.
„Srbiji je neophodna Državna tužiteljka formata Laure Koveši. Ima nekoliko vrlo dobrih kandidatkinja, koje su u stanju da tužilačku organizaciju dovedu u red. Lustracija će tu takođe pomoći. Lustracija i u tužilaštvima, policiji, BIA i sudstvu. Nema promena bez sudija koje će suditi po zakonu, a ne onako kako im se kaže. Kao ni bez političke podrške, za koju sumnjam da će je biti, političari generalno ne podnose istinu. A ponajviše bez pomoći građana. U ovoj atmosferi kakva je sada, čini vam se da je sve moguće. Kada protesti stanu, međutim, građanske podrške za kvalitetne medije će biti drastično manje“, upozorava sagovornik.
Slobodan Cvejić, nekadašnji član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) a sada potpredsednik stranke Srbija Centar, kaže da se na elektronskoj medijskoj sceni relativno brzo može uspostaviti red, doslednom primenom postojećih zakonskih ovlašćenja.
„A to je najurgentnije potrebno u domenu nacionalnih frekvencija, tj. ovlašćenja da se program emituje na prostoru cele Srbije. Najefikasnije bi bilo sprovesti reviziju poslednjeg konkursa za dodelu nacionalnih frekvencija i dosledno se držati zakona prilikom nove raspodele, a alternativno je moguće preispitati poslovanje nosilaca dozvole od momenta dobijanja tekuće dozvole do danas i oduzeti dozvolu onima koji ne ispunjavaju zakonske obaveze“, predlaže Cvejić.
On naglašava da je važno pitanje da li postoje zakonski i organizacioni uslovi da Regulatorno telo za elektroneske medije (REM) obavlja svoj posao kako treba. Iako su poslednjim izmenama relevantnih zakona, pre svega Zakona o elektronskim medijima, stvoreni uslovi za efikasniji rad REM-a, to se može poboljšati recimo ovlašćivanjem regulatora da novčano kažnjava pružaoce medijskih usluga za kršenje propisa.
„Ali najpre je važno uveriti se kroz neko vreme da Savet REM-a ima snage i volje da radi odgovorno, transparentno i po zakonu, pa mu tek onda dodeliti ovakva ovlašćenja. Dakle, do ljudi je, nije do zakonskog i institucionalnog okvira“, smatra Cvejić.
Prema njegovom viđenju, važan preduslov za bilo kakve promene je izbor profesionalnog i nepristrasnog Saveta ali i promena rukovodstva (kancelarije) REM-a.
„Valjalo bi uraditi stručnu analizu rada REM-a od formiranja do danas, pa ako je potrebno predložiti i lustraciju u ovom regulatornom telu. Iz onoliko uvida koliko sam imao dok sam bio član Saveta, stekao sam utisak da se ‘sivi REM’ koji je omogućio da ovo telo služi SNS/SPS režimu širi po dubini ovog tela i da nije dovoljno samo zameniti jednu ili par osoba koje nose odgovorne funkcije. REM ne treba da služi nijednom režimu, nego da na korist svih građana i uspešnog razvoja Srbije efikasno zaštiti elektronski medijski prostor koji je javno dobro“, iznosi utiske Cvejić.
Pokretanje od nule
Perica Gunjić ističe ključnu ulogu REM-a i kaže da bez Saveta koji čine ugledni stručnjaci i drže se zakona i prefesionalnih standarda „ko pijani plota“, neće biti nikakve promene u medijskom svetu Srbije.
„Nije čudo da je vlast pokušala da instalira sastav Saveta REM-a koji bi po ljubavi prema Vučiću mogao da nadmaši prethodni. Što nije nimalo lako. Srećom, nije im prošlo, za sada. Novi članovi Saveta moraju da budu koliko stručni toliko i vredni, onoliko ih posla čeka. Prvo da utvrde koliko su puta nacionalne televizije kršile Zakon o elektronskim medijima i Zakon o oglašavanju, pre svega. A onda i sve druge zakone. I koliko su puta prekršile etičke norme. I koliko su odstupile od sopstvenih elaborata na osnovu kojih su dobile dozvole. Mnogo puta, svi znamo, ali to treba dokazati i odmah im svima oduzeti nacionalne dozvole. Mediji koji profesionalno rade svoj posao neka stanu u red za nove“, predlaže Gunjić.
Uz još stručnije stručne službe REM-a, istrebljene od onih koje rade kako im se kaže, sve će to biti brzo gotovo, kaže on. Podseća da je Služba za nadzor i analizu i do sada povremeno pokazivala znake života i ponekad predlagala Savetu korektne izveštaje.
„Njihove baze su već pune ozbiljnih prekršaja koje prave nacionalne televizije. Oni koji budu radili na menjanju Srbije iz korena, neka se sete petooktobarske vlasti, koja je prvo produžila dozvole Pinku, a tada najboljoj medijskoj kući u u zemlji, RTV B92, rekla da mora prvo da sačeka. Dok su oni čekali, nije malo poznatih novinara, političara i NVO aktivista koji su bili protiv Miloševića počelo da na Pinku gostuje i radi za Mitrovića. Bez blama, kao da nikad nije huškao na rat i virio Miri Marković ispod suknje“, navodi sagovornik Dosijea o medijima.
Da ne bi opet došlo do preletanja onih koji Vučića pošalju u istoriju „za svežnjima novčanica“, Savet REM-a mora da odradi svoj posao, naglašava Gunjić.
„Tako da Pink, Hepi, B92 i Prva, ako uopšte kao medijske tvorevine prežive primenu zakona i lustraciju, mogu da ostanu kablovske televizije koje ko hoće nek gleda. Ali ne kod državnog operatera, kod takođe lustriranog Telekoma, nego neka se presele na Kopernikus, ili kako se sada zovu te lokalne mreže koje emituju opskurni sadržaj. TV Informer neka se preseli u sobu u kojoj bude boravio Dragan J. Vučićević. A dan kada je ova kanalizacija dobila dozvolu za emitovanje na teritoriji Beograda neka bude obeležavan kao najsramniji dan u istoriji REM-a, kako se ne bi ponovio. Te tvorevine su zatrovale ovo društvo tako temeljno da to najbolje vidite po potocima suza koji se slivaju iza studenata, koje ljudi vide kao poslednju nadu za izlazak iz blata u kom žive. To, nažalost, neće biti dovoljno i oporavak će trajati godinama. Ako je uopšte moguć, bar za generacije koje u ovom ludilu žive suviše dugo“, decidan je Gunjić.
Oči u oči sa hidrom
Slobodan Cvejić ističe i da je važno pitanje da li oni vlasnici i urednici televizija koji sasvim očigledno već godinama krše ne samo etičke norme, profesionalne principe, već i zakone, mogu snositi posledice za ovakvo činjenje.
„Mislim da postoji dovoljno osnove da se protiv nekih od njih povede i krivični postupak po različitim osnovama, ali to je proces odvojen od zakonske regulative za elektronske medije. Ono što svakako može da se primeni već tokom eventualne revizije poslednjeg konkursa za dodelu nacionalnih frekvencija je da im se ne dodeli ovakva dozvola, jer u samim izveštajima REM-ove službe za nadzor piše da godinama ne ispunjavaju neke važne zakonske uslove. A moguće je da bi se nepristrasnom analizom našlo razloga da im se oduzme i dozvola za emitovanje programa, tj. da se brišu iz registra pružalaca medijskih usluga“, podseća Cvejić.
Za neizostavnu lustraciju je i Perica Gunjić, koji kaže da su urednici prorežimskih tvorevina koje glume medije odavno prestali da budu novinari i pretvorili se u saučesnike moralnog, a i fizičkog degradiranja sopstvenog naroda.
„Te tvorevine su ključan deo zajedničkog kriminalnog, korupcionaškog poduhvata, koji je metastazirao u teror nad građanima i građankama. Posle organizovanja kriminalnih grupa, kapuljaša, gaženja i prebijanja studenata, ’Ćacilenda’ napravljenog da bi se izazivali neredi i napadi na građane koji mirno odaju poštu onima koji su stradali pod nadštresnicom korupcionaškog režima – jasno je da vlast ne samo da zastrašuje, targetira, organizuje hajke, već je spremna i na izazivanje panike i na teže zločine prema svima koji protestuju, prema deci i starima, prema bolesnima i nemoćnima, prema svima koji se nađu na putu njihovog bolesnog uma, kao što smo videli 15. marta“, kaže Gunjić.
Zato, bez dosledne primene Zakona o lustraciji nema promena koje zahtevaju studenti i građani koji protestuju, smatra on.
„Dakle, pored krivičnog gonjenja za kršenje zakona, svi koji su se prilepili uz vlasti i dali svoj doprinos zastrašivanju, nasilju, u progonima ljudi, treba da budu lustrirani tako što će im biti zabranjeno da rade u bilo kojim medijima i institucijama koje imaju veze sa državom. Vlasnici, urednici i novinari koji su se isticali u laganju i hajkama više ne mogu da budu smatrani novinarima niti da rade u medijima. Ti nadrinovinari, isto kao i nadrilekari, nek nađu svoje mračne istomišljenike po budžacima društvenih mreža, uz pomoć raznih Telegrama, Ilona Maska, Trampa i ostalih kojima je u interesu produkcija laži i straha, ali bar do državnih para neće moći da dođu i njihov uticaj će biti neuporedivo manji“, ističe Gunjić.
Kodeks kao sveta knjiga
U propagandnojpodršci vlasti ogroman je udeo i štampanih medija, a prorežimski tabloidi potpuno su nesputani neobavezujućim odlukama Saveta za štampu. To telo je, prema poslednjem izveštaju, za šest meseci prošle godine u tekstovima devet dnevnih novina zabeležio skoro 6.000 kršenja Kodeksa.
Nepobeđeni šampioni lažnih vesti i manipulacija su Alo, Informer i Srpski telegraf. Uprkos (ili zahvaljujući) tome, kako je NUNS izračunao, sedam prorežimskih novina te godine dobilo je samoputem javnih nabavki ugovore u vrednosti najmanje 108 miliona dinara.
„Neka komisija sačinjena od stručnjaka i uglednih ljudi, koju će osnovati, nabolje, Savet za štampu, prvo utvrdi koga su sve progonili, kakve su sve gadosti radili, koliko su dece ugrozili, sa kojim su sve ubicama i silovateljima sarađivali i promovisali ih, koliko su nasilja nad ženama izazvali i opravdali ih, koliko su atentata na predsednika izmislili, koliko državnih neprijatelja proizveli i zašto su toliko dugo sejali strah i izazivali paniku“, predlaže Gunjić meru za novine i portale.
U tom kontekstu, on podseća da je Savet za štampu jedino (samo)regulaturno telo na kome se odluke donose posle kvalitetnih diskusija i koje je sačuvalo kredibilitet i u ovim mračnim vremenima za profesionalno novinarstvo. „Usput, nadam se da će brzo doći vreme kada nećemo morati da koristimo termin ’profesionalno novinarstvo’ – novinarstvo jedino i može da bude profesionalno“, ocenjuje Gunjić.
„Prošle godine je ojačana uloga SZŠ u Zakonu o javnom informisanju, tako što mediji koji ne poštuju Kodeks novinara ne mogu da dobijaju novac iz budžeta kroz projektno sufinansiranje. Naravno, odmah su našli način da sopstveni zakon izigraju, tako da su drastično smanjivali iznose iz lokalnih budžeta za medijske projekte i prebacivali ih u javne nabavke. A tamo su davali onima koji im dovoljno nežno ližu skute. Tako da ovaj deo zakona, koji zahteva priznavanje SZŠ i poštovanje Kodeksa, treba proširiti na sve isplate iz budžeta za medije“, navodi Gunjić.
Pored toga, neophodno je dodatno ojačati ulogu Saveta za štampu, dati mu ovlašćenja da može da kažnjava medije zbog kršenja Kodeksa.
„Ne za svako kršenje, to se svima ponekad desi, ali da oni koji određen broj puta tokom godine prekrše Kodeks budu sankcionisani, a oni koji to uporno rade da moraju da budu izbrisani iz spiska medija. A da novinari koje zabole za Kodeks i koji ne priznaju Savet za štampu ne budu novinari. Isto bi bilo sa građanskim novinarstvom. Građani, oni koji nisu novinari, i objave nešto u javnom interesu, sa dokazima i poštujući Kodeks novinara treba da zbog tog što su objavili budu tretirani kao novinari. U suprotnom, neka se sami snalaze“, završava Perica Gunjić i poručuje: „Pa da vidiš kako će Kodeks novinara da postane popularno štivo!“
Ne više od tri televizije „Ono što bi svakako trebalo uraditi odmah, a u skladu sa zakonom, jeste istraživanje i analiza kojom bi se procenilo za koliko nosilaca dozvole za nacionalno emitovanje u Srbiji postoji potreba. Ja mislim, na osnovu iskustva iz rada u Savetu REM-a i praćenja medijske scene, da Srbiji, pored javnog medijskog servisa RTS, nije potrebno više od još dva pružaoca medijskih usluga sa nacionalnim pokrivanjem. Naše tržište nije veliko, a većina postojećih televizija nije pokazala da imaju resurse (novčane, ljudske, tehničke) da isporučuju kvalitetan program“, smatra Slobodan Cvejić.
Ivana Nikoletić, NUNS dosije
Karikatura: Predrag Koraksić Corax
