Digitalno okruženje sve češće postaje prostor kršenja prava građana, dok zakoni u Srbiji ne uspevaju da obezbede efikasnu i jednaku zaštitu za sve. Iako je sistem često spor i neefikasan, u praksi je primetna i neujednačenost u njegovoj primeni.
Drugim rečima, uprkos svim nepovoljnim uslovima, postoji paradoks da se pretnje javnim funkcionerima putem interneta brzo procesuiraju, dok slučajevi ugrožavanja bezbednosti novinara, građana i aktivista neretko ostaju bez epiloga, ukazuju sagovornici Danasa iz Šer fondacije i Autonomnog ženskog centra.
Kako za naš list kaže istraživač Šer fondacije Bojan Perkov, teško je dati preciznu procenu koliko zakon u Srbiji štiti građane u onlajn prostoru, posebno ako se ima u vidu da veliki broj naizgled „oflajn“ zakona može da pronađe primenu i u digitalnom okruženju.
„Međutim, postoji određeni disparitet koji često možemo da vidimo u javnosti. Na primer, da se osumnjičeni za pretnje javnim funkcionerima putem interneta ekspresno pronalaze i pravno procesuiraju, dok novinari i pojedini aktivisti koji godinama dobijaju ozbiljne pretnje na društvenim mrežama retko kad vide pravni epilog izuzetno stresnih situacija kroz koje svakodnevno prolaze“, ukazuje on.
Dodatno, kaže, zakoni po pravilu kaskaju za tehnološkim razvojem, i to je ono što obično navodi zakonodavce širom sveta da razmišljaju unapred, što, napominje, nije lako.
Ali, ako Srbiju poredimo sa zemljama iz okruženja, Perkov kaže da je regulacija digitalnog okruženja kod nas u povoju i samim tim prilično kaskamo za propisima EU, sa kojima treba da se uskladimo u procesu evropskih integracija.
„Akt o digitalnim uslugama i Akt o digitalnim tržištima su uveliko stupili na snagu u EU, ali u državama članicama sa slabijim institucionalnim kapacitetima (novije članice iz našeg okruženja poput Hrvatske) teško može da se očekuje jednak nivo primene poput onog u privredno razvijenijim državama sa dugom tradicijom demokratizovanog društva“, pojašnjava Perkov, i dodaje da je u Srbiji primena zakonskih rešenja iz ove sfere dosta diskutabilna i povezana sa sistemskim problemima na polju vladavine prava i institucionalnih kapaciteta.
Govoreći o preprekama u primeni zakona, naš sagovornik upozorava da su one brojne. Kao primer navodi nedovoljno razvijene kapacitete i resurse, ali i duboku, prolongiranu društveno-političku krizu koja, pored ostalog, onemogućava usklađivanje sa standardima EU.
Međutim, pravnica Autonomnog ženskog centra (AŽC) Vanja Macanović, ukazuje da je srećna okolnost to što se stanje u svetu na tom polju menja. Kako pojašnjava, države u kojima se nalaze firme vlasnice društvenih mreža donele su zakonske propise koji ograničavaju sadržaj na tim platformama.
„Na firme se odnose zakoni države u kojoj su registrovane. A većini firmi je sedište u Americi. Američki predsednik Donald Tramp je pre nekoliko meseci doneo akt na osnovu koga su sve tehnološke kompanije dužne da, kada se objavi fotografija ili snimak bez saglasnosti osobe koja je na njima, uz pritužbu u roku od 48 sati uklone sadržaj. Ukoliko to ne urade, plaćaju ozbiljne novčane sankcije“, priča Macanović.
Dodaje da, ako bismo čekali samo naše zakonodavstvo reaguje, od toga ne bi bilo vajde. Stoga, podvlači pravnica, fokus i jeste na same kompanije i regulative vezane za njih.
„U Evropskoj uniji takođe postoji regulativa, ali ona je tek doneta, pa nju tek treba da implementiraju države članice. Ali svakako su veliki koraci napred, u odnosu na to kako je bilo. Nama ostaju problematične kompanije kao što je TikTok koji je iz Kine, kao i pojedine iz Rusije“, kaže Macanović.
Sa druge strane, iako će kompanija, nakon što joj se ukaže na problem sa određenim sadržajem, objavu ukloniti, ostaje pitanje šta se dešava sa onim ko je problematičan sadržaj objavio. Da li je moguće pronaći ga, ako se predstavlja lažnim imenom i da li će biti sankcionisan.
Macanović kaže da osoba koja objavljuje podleže pod naše zakonske okvire, ali, da bi bila sankcionisana, njen identitet se mora dokazati.
„Naš najveći problem je sa krivičnim delom neovlašćenog objavljivanja fotografija i snimaka, jer se goni po privatnoj krivičnoj tužbi. Da bi podneli privatnu krivičnu tužbu, morate znati koja je to osoba, jer se tužba ne može podneti protiv NN lica. U današnje vreme teško je ustanoviti koja osoba iza sporne objave stoji, a korisnik ne može ni otkriti sa koje IP adrese je nešto objavljeno. Bilo ko da je žrtva, potreban je državni aparat koji će zatražiti od kompanije IP adresu, ili da nekome za koga se sumnja da je počinilac, zapleni uređaj i proveri IP. IP podatke fizičko lice ne može dobiti na sopstveni zahtev, a ne može ni podneti krivičnu prijavu ako ne zna protiv koga je podnosi“, pojašnjava ona.
S tim u vezi, AŽC je u 2024. imao kampanju „Zakuni se u zakon“, kroz koju su tražili da za ovaj problem postoji krivično delo koje će da se goni po službenoj dužnosti.
Izneli su zahtev da, kada je reč o Telegram grupama u kojima se deli neovlašćen sadržaj, ne snose odgovornost isključivo oni koji objavljuju, već i administratori, s obzirom na to da je njihova dužnost da provere da li postoji saglasnost osoba koje se nalaze na slikama i snimcima.
Primer takvog problema su grupe na društvenoj mreži Telegram putem kojih su neovlašćeno deljene desetine hiljada intimnih snimaka i fotografija žena i devojčica.
Epilog pokušaja da se to reguliše je, kaže naša sagovornica, odbacivanje krivične prijave protiv administratora grupe u kojoj se nalazilo oko 50.000 ljudi.
Sadržaj ove publikacije ne odražava nužno stavove Evropske unije
Foto: Shutterstock/BalkansCat
K. Bondžulić Danas
