Београд су бомбардовали више пута, а највише жртава је било баш у овом априлском бомбардовању, у којем је учествовало 600 бомбардера „савезничких снага“, који су, током два дана бомбардовања 16. и 17. априла, на сваких 3.000 до 5.000 метара испуштали такозване „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Званично, главни циљеви су требали бити: колосеци Београд – Сава, Земунски аеродром и фабрике авиона „Рогожарски“ и „Икарус“, али осим њих , уништене су и „Данубијус“, „Змај“, „Телеоптик“ и железничка станица у Земуну. У Београду је оштећена фабрика „Рогожарски“ и стамбени блокови око ње, бродоградилиште, рафинерија у Чукарици и део београдске железничке станице. Оштећени су и мостови на Сави и Дунаву.
Уништене су пијаце Бајлони и Каленић, препуне света, у строгом центру града, као и црква Александра Невског. Разорена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке, који су доведени на рехабилитацију, као и тадашње породилиште у Крунској улици, а данас Завод за заштиту здравља студената. Немилосрдно су гађани и уништени и Централни хигијенски завод, Дечија болница, Дечији диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Уништене су Теразије и Палата Албанија, у којој је погођено склониште и сви, који су ту потражили спас, погинули су.
Страдале су и зграде Техничког и Правног факултета. Бомбардовање је настављено 17. априла већим интезитетом, када је погођен концентрациони логор „Сајмиште“, у којем је погинуло 60 логораша, а око 150 је рањено. Према поузданим изворима Врховне команде Југословенске војске на Београд је, током та два дана бомбардовања, пало 1.457 бомби. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла из рушевина је извучено 1.161 леш, док је 1.468 људи тешко повређено. Укупно погинулих у бомбардовању Београда, према подацима Југословенске владе у избеглиштву је око 4.500 цивила. Колоне са ковчезима протезале су се километрима, као и у Нишу, који је такође разорен „пријатељским бомбама“.
На неексплодираним бомбама је био натпис „Срећан Васкрс!“ Амерички главни штаб почетком 1944. године одлучио је да уништи већи број фабрика, комуникација и нафтоносних поља у Румунији, а нарочито сву инфраструктуру, која је радила за главни фабрику Месершмита у Винер Нојштату код Беча. Током марта и априла 1944. године бомбардовани су циљеви у Мађарској и Румунији, док је Београд био означен као резервни циљ напада, али услед лоших временских услова над Румунијом, одлучено је да резервни план буде спроведен. Постоје сведочења да је Врховни штаб партизанског покрета тражио, а конкретно Јосип Броз Тито и Коча Поповић, од савезника да бомбардују немачке циљеве у Србији, а тако су известила и британска средства информисања.
Поповић, који тада није био у Србији, путем радиограма тражио је од Врховног штаба који град треба бомбардовати, али и коју улицу у њему треба уништити. Спрега у бомбрадовању српских градова 1944. године између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито је функционисала током „Недеље пацова“, коју је измислила Меклејнова мисија, као вежбу намењену хватању Немаца током њиховог повлачења из Грчке преко Србије. Циљ нису испунили и армија од 100.000 људи се уредно повукла, а „Недељу пацова“ искористио је Тито, као офанзиву за ослобађање од Михаиловића и лојалиста и свих осталих противника комунизма, стварних или потенцијалних. Списак бомбардованих градова од стране „савезника“ је дуг, а први на мети је био Ниш, бомбардован 20. октобра 1943. године и још 15 пута после тога, затим Београд бомбардован 11 пута, Земун и Алибунар гађани по четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Ћуприја и Поповац код Параћина по два пута, и следе Сремска Митровица, Рума, Велики Бечкерек, односно Зрењанин, Крушревац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Пријепоље, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Лесковац, Подујево, Рашка, Сталаћ, Косовска Митровица, Приштина и многи други градови.
Овај списак враћа још болних успомена, јер је, само 55 година након „савезничког“ бомбардовања 1944. године, такође на Васкрс 1999. године, бомбардована Савезна Република Југославија, од стране НАТО пакта, и погинула је најмлађа жртва тог злочиначког и нелегитимног подухвата наших „савезника“ из Другог светског рата, једанаестомесечна Бојана Тошовић, која би сада имала 22 године. Под изговором да гађају само војне циљеве, уништавали су и цивилне и засипали су центар Ниша, код Градске болнице, касетним бомбама, гађали су Амбасаду Народне Републике Кине у Београду, малено место Мердаре са нешто више од 200 становника, центар Београда у близини породилишта, и исто писали поруке на бомбама, којима су нам „честитали“ највеће од свих празника.
Снежана Недић
