Како да објасним километре људи који плачу, уваљујући нам кифлице и крем бананице? И воду, и папуче, и бубрег (да је неком затреб’о). И загрљаје. Опет се јежим. Ми смо само ходали. Нисмо били свесни шта радимо. Покренули смо нешто. Људи су устали. Људи се боре. Свако свакоме помаже. Зашто увек није тако? Ови доживљаји ће нас доживотно хранити и неговати веру у добро. Доживели смо, осетили смо да је овако нешто могуће. Зашто и не би било? Људи иду срцем. Сви смо заједно (Док данас пешачи ка Крагујевцу, студенткиња Катарина Станић нас подсећа на шетњу од Београда до Новог Сада)
Прешло ми је у навику да говорим „браво“ ових дана па ћу тако и почети овај текст.
Браво!
Међу разним акцијама и предлозима о којима смо свакодневно слушали на пленуму овај о шетњи до Новог Сада се најбрже уселио бесплатно у моје мисли и била сам решена да будем део те приче.
Није било тако једноставно јер је број места био ограничен а број заинтересованих неизвестан. Идеја је била да са сваког факултета пође по 10 студената. Имајући у виду разлике у величини факултета и стереотипне погледе типа „е па на ДИФ-у ће сви хтети“ или „ма ко ће са Учитељског ићи?“, неизвесност је расла…
У једном смо тренутку другарица и ја чак одустале, мислећи да се не бисмо осећале пријатно ходајући с мишљу да је неко због нас отпао. Ипак, места је било и кренуле смо да се пакујемо.
Припреме
Наравно да смо бринуле да ли треба и ћебенце и зимска јакна или само лагана јакна и балканско поштено ћебе за сваки случај! Не знам зашто сам уопште сумњала у студентску организацију која се полако али сигурно примиче савршенству.
А хоћемо ли ипак имати места и за резервне патике?
Спаковале смо се у ранац величине човека и онда смо помислиле да ће нам неко приговорити да смо илегално повеле још једну другарицу па је тако ранац спонтано добио име Александра… Ранац за воду је био Милош.
На састанку шетача одржаном на Факултету политичких наука, дан пред полазак, добили смо додатне информације и савете. Добре вести о подршци лекара и помоћи са разних страна нон-стоп су пристизале. Били смо све самоуверенији. Било је речи о томе да ћемо можда спавати на леденом фудбалском терену у шаторима, али се чинило да то није поколебало никога.
Увече сам поново свратила до факса и разменила бриге са колегама пешацима. Једино смо били забринути како се од силног узбуђења успавати ноћ пред шетњу. И да, добро, ја сам их питала још 72 пута треба ли ми ипак додатно ћебе у ранцу. Убедили су ме да имамо свега довољно.
Јутро пред пешачење пробудила сам се без аларма! Доручковале смо и лагано се са Александром и Милошем на леђима упутиле на 18-цу до ФДУ.
У превозу нам старија госпођа каже:
„Девојке, знам где сте пошле, не могу са вама, али хвала вам и почастите се овим док будете ходале и сетите се мене“ (даје нам чипс из торбе).
Чим смо стигле, налетеле смо на колегиницу која је делила наруквице пријављеним учесницима. Пошто смо имале среће да то брзо обавимо, остатак чекања нам је прошао у одмарању на зеленим столицама испред ФДУ и ћаскању.
Чинило ми се да смо сви одбацили оклопе и да никада опуштеније размењујемо осмехе и ћаскамо. Никоме ништа није глупо да пита, замоли, понуди. Ово посебно наглашавам јер је и ово била моја неоправдана брига.
Полазак
Кренули смо око 10 сати. Време је било савршено. Другарица и ја смо одлучиле да пешачимо без ранчева на леђима. Иако смо знале да ово није било каква шетња, нисмо могле да замислимо какву ћемо подршку уживати још од самог поласка. Фотоапарати, заааставе, транспаренти, пиштаљке, телефони били су свуда око нас. Подршка је шетала с нама. Видели смо је. Чули смо је. Мирисали смо је. Могла је да се пипне. Сви смо свима махали и аплаудирали. Браво!
Као што је планирано, у 11.52 одржали смо 15-минутно ћутање у помен жртвама. Тих 15 минута свакога дана удари истом јачином. Заправо, тих 15 минута свакога дана удара све јаче. Сви то осећамо.
Колега Највеселији, Велики Штрумпф, Пера Забавни и дека Миле Енергични
Наставили смо пут. Као и увек, одговорни и одлучни редари поређали су се у први ред, са стране, на крај… чак и не знам где су све били јер су толико савесно обављали свој посао да нисам морала ни да размишљам о томе. Једноставно смо се осећали сигурно.
Све је функционисало савршено. Наше је било да ходамо. Браво! Не знам како да пренесем своје дивљење и захвалност организаторима и редарима. Одрадили су посао беспрекорно.
Међу редарима смо имали и симпатичног колегу са ДИФ-а који је после сваког километра истрчавао испред нас и саопштавао нам колико смо прешли. Јасно вам је да му није било тешко да постане обожаван. Прозвала сам га колега Највеселији.
У сваком тренутку је имао и кесу за одлагање смећа која је била свима на услузи на један позив. Када сам га у неком тренутку наредног дана питала како је, рекао је да га све боли, али је настављао, и даље највеселији! Верујте ми да је изгледао као да има бесконачне залихе енергије и ентузијазма!
И сви смо настављали! И сви смо били весели! Међу редарима је и колега са ФПН-а, који је био наратор! Кад већ делим интерне надимке, он је био наш Велики Штрумпф! Бодрио нас је бескрајно симпатичним коментарима који су дизали атмосферу.
Најзабавнији колега Пера има фантастичан таленат да у сваком тренутку из рукава извуче најдуховитије песме које те секунде осмисли. Онда га молимо да понови а он је већ смислио још бољу верзију. Описала бих колико смо се само смејали и како нас је то пунило енергијом и крепило, али не постоје довољно добре речи. То је требало доживети.
Након неког времена другарица и ја смо схватиле да смо пронашле идеално место и чим га променимо, недостају нам наше комшије пешаци. Навикле смо се да ветар ка нама дува зааставу „Машинци против машинерије“ када се њени носачи примакну.
Навикле смо и на дека Милета, који је као дечак. И то богами са тешким ранцем на леђима и транспарентом „Нема већих јунака од студената и сељака“ високо подигнутим у десној руци. У левој му је телефон са укљученим Вибером и снимањем. Најопуштеније маршира са нама у првом реду и ћаска! Браво дека Миле!
Хтела бих и ја да избегнем флоскуле да смо сви били као једна породица, војска, али извините, морам да приметим: баш смо се заволели! Сад је и љубав корачала са свима нама. Стварно.
Бесконачне гомиле с љубављу припремљене домаће хране
Током читавог пута су нас поздрављали радници из фабрика поред којих смо пролазили. Људи су напуштали своје радње, салоне, домове. Махали су, тапшали, делили нам воде… Нисмо могли а да не приметимо колико је ово за њих велико и значајно.
На уласку у Батајницу сачекао нас је огроман транспарент добродошлице као и бесконачне гомиле с љубављу припремљене домаће хране. Људи су у домовима припремали ту храну за нас. Шта да додам?
Након сваке паузе већ се знало: аутомобили испред и иза колоне, редари се поређају на своје позиције, а колона се скоро па удвостручи захваљујући мештанима домаћинима, који не само да нас угосте, нахране и охрабре него и од свог места пођу да нас испрате до следећег.
Целој фантастичној атмосфери доприносили су ведрином и сјајни свирачи и певачи.
Следећа станица била је школа у Новој Пазови где смо добили поруке захвалности од просветара:
„Хвала вам што сте нам показали како можемо једноставно да станемо и мирно у тишини покажемо став!“
Колега са мегафоном чита, а након сваке ставке уследи аплауз и одушевљење:
„У Старој Пазови нас очекује: преко 50 литара чорбе, око 60 кила сремачких кобасица, 15 кила словачких ћуфти, преко 50 кила прасетине, домаће шунке и сланине, роштиљ, славонски чорбанац, гулаш, преко 1.000 домаћих кифли, салате, крофне, палачинке које се пеку на лицу места, ситни колачи, надлацке, мафини… Па и безглутенска храна!!!“
И поред оваквих обећања успели су да надмаше очекивања.
ИЗВЕШТАВАЊЕ
Добијам поруку од уреднице Студента. Питала ме је да с времена на време пошаљем понеки снимак за друштвене мреже како бисмо пратили како поворка напредује. Радо сам прихватила јер сам се осећала још корисније.
Ово „извештавање“ ми није пало тешко. Штавише, не мислим да ми је то ишта отежало шетњу. Можда сам само мало више снимала од других пешака, и временом ми је прешло у навику да вадим телефон када се нешто интересантно дешава. Можда сам се само ту и тамо некоме оправдала зашто све снимам, да не бих изгледала чудно.
Имајући у виду да наша студентска редакција свакако тако функционише, сви волонтирамо и из љубави према овом хобију доприносимо. Било ми је задовољство да проследим неки материјал кад сам се већ овде нашла.
Нашу редакцију чине искључиво студенти, па су уреднице имале пуно разумевања за мој аматерски рад. На почетку сам се једино нервирала што су моји снимци након слања и објављивања изгледали као да су снимани тостером. Мада се и сада мало нервирам када их погледам ван моје галерије, али шта је ту је.
Пошто сам сасвим нова у новинарству, чак и не студирам ништа слично, први пут сам радила овако нешто. Наравно да сам имала много питања у глави – како да снимим на прави начин, како да пренесем атмосферу…
Некада ме је чак и гризла савест ако пропустим да забележим неки забаван моменат, па сам се шалила са колегама да најаве кад планирају да раде нешто забавно.
У шали сам рекла да је можда ливе снимање једино решење да ништа не пропустим.
На овом путу сам и открила своје интересовање за снимање. Видеи су заиста сјајан начин да се забележе успомене и волела бих да научим да их квалитетније креирам.
Мислим да ме највише мотивисао онај срамни квалитет који преостане при преносу снимака… Додатни изазов је био и штедња батерије, али батерија ме испоштовала без побуне уз неколико асистенција његовог величанства поwер банк-а.
Ноћ у Инђији
Већ је било око осам сати увече и умор нас је полако стизао.
Доста колега има проблема са табанима, жуљевима, пликовима. Непрекидно сам размишљала како да се мало заменимо са ногама да они ходају мојим па да мало одморе пошто нисам имала повреде. Стојички су издржали и у Инђију смо стигли око 10 увече.
Другарица и ја смо путем од Старе Пазове до Инђије смишљале алгоритам како да што пре легнемо да спавамо када стигнемо да бисмо се довољно одмориле за сутрашње пешачење. Значи – стигнемо, покупимо ствари, попијемо све што треба, наместимо шатор и све, оперемо зубе, очистимо лице, распремамо се и спавамо! Одмах!
Али је сваки корак пао у воду кад смо дотакле тај фамозни терен и угледале прве предивне стиропоре. Морале смо мало да прилегнемо да испоштујемо организам после 70.000 корака тога дана!
Онда сам одједном откопала свој пажљиво скривани смарачки потенцијал и несмотрено га открила свим колегама када сам викала на њих да не долази у обзир да спавају без шатора! Морате пити воде! Још! Јесте сви попили магнезијум? Електролите? Стави капу кад спаваш! И рукавице! Итд. Радила сам оно најгоре. Делила сам савете за које нико није питао.
Вредни редари из Инђије побринули се да сви добију све што им треба! Доносили су нам гулаш у кревет, пардон, врећу за спавање. Донација грађана је било и више него потребно. Сви смо имали шаторе, вреће, ћебад, јастуке…
На једном месту ван терена била је упаљена и логорска ватра, доступна током целе ноћи за оне коју су се смрзли. Али и редари су били све време доступни за све што је потребно.
Такође, мештани су нудили пешацима и своје домове!
Као на групној пиџама журки, било је потребно неко време да се све смири, да се мало исмејемо насумичним анегдотама. А онда је време да се утоне у сан! Али то баш и није текло глатко. Да, било је хладњикаво, али у мом случају то није био фактор који ми је отежао дремку. Мислим да сам превише била под утиском и адреналином.
Јутарња кафица поред пута
Ујутру су редари започели са буђењем око 7. Стекла сам утисак да су људи који су спавали у врећама без шатора ипак боље спавали, јер нам се у шатору направио конденз, напољу је била веома ниска температура.
Оформила се и неформална групица дечака који су вешто склапали и расклапали шаторе у неколико потеза. Имали смо по човека за све! Након доручка и паковања, мало смо одморили поред ватре и упутили се даље!
Сваки гест је био сладак, али јутарња кафица која нас је чекала поред пута ујутру? Браво!
Јутро је било предивно, ведро и сунчано! Све нам је ишло у прилог. Осим мештана и преслатких куца, сада су нас пратиле и овчице са војвођанских пољана, што је пропраћено духовитим коментарима на друштвеним мрежама! Стигли смо у Марадик, где смо одржали помен жртвама.
„И даље осећам срам колико сам имала среће“, нескромно ћу се похвалити да је једини изазов са којим сам се суочила током шетње био тај што ми се другог дана пешачења покварио лак на малом прсту.
И знате шта се онда десило? Колегиница из Београда која је аутомобилом кренула како би нам се придружила на протесту питала нас је треба ли нешто да нам понесе, и све смо се разумеле у пар речи. Неколико сати касније више нисам савијала мали прст кад машем. Браво!
Следећа пауза у Банстолу и стандардно војвођанско гостопримство! Након паузе с нестрпљењем ишчекујемо сусрет с бициклистима!
Мало станемо да их чекамо – ништа. Не волимо да стојимо јер док ходамо, ноге раде свој посао без размишљања, када станемо, побуне се. Онда мало успоримо (а не волимо ни да мењамо темпо).
Спремна сам да брзо извадим телефон и ухватим леп кадар уласка бициклиста. Још је предиван осунчан пејзаж поред нас, али – ништа.
Неколико пута сам брзо вадила телефон и укључивала снимање а била је лажна узбуна. Прође један насумичан бициклиста, или неко на тротинету. Уморна од покушаја већ ми се на снимцима отимао и понеки неваспитан коментар: „аааа не то је само лажни бициклиста“, „јаоо бициклисти смарачи“… Сунце је залазило.
Када смо дочекали сусрет са бициклистима, колега са мегафоном није изневерио моје очекивање и бескрајно духовито је испратио:
„Бициклисти! Не стајте! Окрећите педале! Хвала вам што смо вас овако дуго чекали! Хвала вам, бициклисти!“
Међу бициклистима нашао се и сјајни петогодишњи Реља, који је целим путем од Београда до Новог Сада педалирао! Браво!
Улазиш ми у ногу
Пут смо наставили уморни и одлучни јер је циљ био никада ближи!
Једини непријатељ нам је било неизбежно успоравање и застајкивање. Били смо све нервознији. Један колега је тугаљиво кризирао за цигаретом. Пошто сам била неочекивано ентузијастична, доделила сам себи улогу да бодрим људе, па сам му просула коју флоскулу да је он јачи од никотина. Нисам морала, пошто је неко из гомиле за вероватно мање од два минута поклонио колеги целу кутију. Тако се то ради. Нисам се изненадила.
У међувремену ми је и пријатељ јавио да нам се придружила и екипа тркача.
Полицијска кола која су нас пратила имала су укључена непријатна светла и то је у тоталном мраку било доста изазовно за очи. Сви су хитали да стигну први, па се често чуо новопатентирани израз:
„Улазиш ми у ногу.“
Скандирање свакој табли поред пута
Узбуђење и подршка су сваким кораком расли, а ми смо свакој табли поред пута скандирали радосно као да смо већ стигли. Заправо, није нам ни била потребна табла са натписом да нас позове на скандирање.
Готово целим путем смо певали и пиштаљкама пратили ритам. Најупечатљивије су ми биле „Тамо далеко“ и новокомпонована „Ми шетамо ла-ла-ла-ла цели дан и ноћ“. Чуло се и „свега нам је доста, сутра на 3 моста“. Али никако да стигнемо!
Додатно су иритирала константна успоравања да не бисмо правили рупе у колони. И свест да смо надомак.
А онда… Сви смо плакали
Стизали смо. И то је трајало. Реке људи. Бакље. Палачинке. Неко ми је ниоткуд ставио медаљу око врата. То би требало да буде симбол тога да сам победник, али у овом случају су победници људи који донирају медаље, јер су се одрекли својих драгоцених успомена и од срца их поклонили нама. Делили су нам цвеће! Загрљаје! Магнезијум… Сви смо плакали.
Опет немам речи да то пренесу.
Помишљала сам како треба да спустим телефон и не снимам, али добро је да нисам… Никада ми није било толико драго да имам забележен неки моменат. Интензитет свега је био бесконачан па се чак и преко екрана осећа незаустављиви осећај припадности и поноса.
Како смо се све више приближавали крајњој тачки, било је јасно да свако жели да први закорачи у Нови Сад. Један колега се посебно издвајао по одлучности да стигне први и било нам је неодољиво симпатично како чак припрема говор ако буде прилике за интервју одмах по доласку.
У једном моменту редари јављају да постоји одређени редослед путника у колони који треба бити испоштован. Прво ће ићи редари који полажу цвеће, након њих одређени транспаренти, онда заставе факултета и тако даље…
Не сећам се правог распореда, али се сећам наше панике како сада да обезбедимо да колега буде први у колони. У међувремену смо изгубиле колегу из вида. Наредног јутра сам на друштвеним мрежама видела да се лавовски изборио да носи први и највећи транспарент и била сам најпоноснија на њега!
Када смо стигли на Железничку станицу, одржан је 15-минутни помен жртвама. Била сам скептична, последњи километри док смо улазили у Нови Сад били су више него напорни због честог застајкивања и акумулираног умора.
Јасно је да нас је водио и одржавао адреналин, али исто тако је било очигледно да смо сви зрели за кревет, тоалет, масажу. Стајање нам је било највећи непријатељ. Иако претходно поприлично узврпољени, свесни момента и простора у ком се налазимо, успели смо да испоштујемо и овај задатак.
Након тога смо преузели своје ствари и упутили се свако у свој смештај. Нисам спавала на сестринском факултету, али сам чула да су колеге сјајно угостиле.
И таксисти су плакали
Наредног дана учествовали смо на протесту и 24-часовној блокади моста у Новом Саду.
У Београд смо се вратили таксијем, захваљујући сјајно организованим таксистима. И они су плакали. И водили смо смислене разговоре!
Током вожње наш таксиста је добио једну преслатку гласовну поруку, на коју смо се сви најежили:
„Било је задовољство и част бити део ове екипе од 600 и више колега. Ову групу чувамо за даље. Ово је једна мала војска. Чекамо нека лепша времена! Ево, прва возила полако стижу у Београд, пролазе Арену, чујем да је зачеље још у Новом Саду. Свака част још једном! Фантастично!“
То је био тренутак када сам осетила као да сам део историје и као да слушам исечак из документарца.
* Ауторка је студенткиња Факултета организационих наука, сарадница портала Студент, која је извештавала са шетње студената од Београда до Новог Сада 30. јануара. Извештава и са шетње од Београда до Крагујевца.
Foto: Dunja Dopsaj
Катарина Станић Цензоловка
