Почетна » Магични узвраћа ударац!

Магични узвраћа ударац!

од admin
0 коментар

 

Поводом текста „Магични Ћира оптужен због СМС претњи смрћу градоначелнику”, од 16. маја

 

У суботњем издању „Политике” са недозвољеном произвољношћу се описује (или констатује) мој фамозни „случај”, па сам принуђен да тим поводом објавим следеће, прилично огољене чињенице.

1. Никада нисам написао драмски (или било какав други уметнички) текст који би се, на било који начин, тицао прославе Миланског едикта. Нити ми је било ко наручио нешто слично. Што је и потпуно очекивано с обзиром на то да у мом обимном опусу не постоји ниједно дело које се бави тзв. историјским темама у смислу реконструкције прошлости, националне нарочито. Из овога јасно произилази да никакав Управни одбор није ни могао да одбије „моју драму” о мрачном преобраћенику Константину Великом (Превеликом, како се испоставило након буџетског мамурлука). Будући да сам у то време (крај 2012. и почетак 2013. године) био члан Управног одбора – таква „наводна тврдња” је још бесмисленија. Свакако да о овој поганој измишљотини могу да посведоче остала четири члана УО Народног позоришта из тог преломног периода. А и баш бих волео да ми покажу примерак тог мог мени непознатог дела – можда сам га писао под утицајем халуциногених дрога, имитирајући једног од мојих хероја, великог Филипа К. Дика?

2. Ко је и како одлучивао о избору аутора и текста – драме – говора поводом едиктске прославе не знам ама баш ништа. Као што не знам ни ко су све „људи Зорана Перишића”. Ја не познајем ту светину, која је час „тим”, а час „екипа”. Додуше, у вези са „селекцијом аутора” често се у нишкој чаршији спомињало име извесног Лалета, али то су, барем за мене, биле и остале никада доказане гласине. Једино могу да потврдим под пуном кривичном одговорношћу да чланови УО нису имали прилике да виде текст драме, нити су сазнали име режисера. Једино смо, после силног инсистирања, успели да добијемо спецификацију трошкова која је више наликовала на трошковник војне параде. Због тих цифара сам и поднео оставку и јавно иступио из читаве те „прославе” која је мирисала на прљав новац и чисто муљање. Доказ да ми то вођини јуришници нису опростили јесте и ова оптужница која ће, гарантовано, ући у легенду нишког, али и српског правосуђа.

На страну уметничка и политичка тумачења овог јефтиног сензационализма – време је да се равнодушна јавност суочи с чињеницама, односно догађајима и свим актерима овог нимало кафкијанског процеса.

Ајмо сада, једно по једно, све како је било. Доста је Магични био „бабино унуче”, сада мало нека радознали читаоци послушају моју причицу за лаку ноћ.

Дакле, 5. децембра 2013. године у вечерњим сатима послао сам 4 СМС- поруке четворици нишких политичара које довољно дуго познајем, као и они мене. Та четворица су Миле Илић, Игор Новаковић, Драган Чорбић и Бранислав Јовановић. О садржају тих порука сте углавном упознати, као и са мојим мотивима за ту „акцију”.

Али, ево одмах питања која се не могу избећи.

Ако се градоначелник доиста толико уплашио да ли је затражио додатно полицијско обезбеђење за себе и своју породицу?

Још мистериознија енигма – зашто ме полиција није моментално привела?

Зашто нису претресли мој стан да провере да ли сам наоружан или евентуално повезан са неком недобронамерном групом? Тако су могли зачас да „прочепркају” по мом компјутеру и лично провере да ли те поруке имају везе са романом на којем сам тада радио. А не да се после сви нешто смешкају и чуде и мисле да Магични тера спрдњу са властима, по чему је његово писање већ познато.

Зашто ме полицијски инспектор (не сећам му се имена) позива на разговор тек 9. децембра – четири дана касније? И зашто пристаје да ме сачека да разговор обавимо дан касније јер сам у тренутку позива био на ручку са професором Стојаном Богдановићем, познатим математичарем који ће посведочити о мојој молби да ме приведу са лисицама на рукама – ако могу Џају, могу и Магичног, зар не?

Приликом разговора у оном што се некада звало СУП, инспектор ми је брже-боље саопштио да зна да ја нисам мислио ништа озбиљно, да нико од споменуте четворице није лоше говорио о мени, и како по њему овде нема места за кривично гоњење, али да он моју изјаву по службеној дужности мора да проследи тужилаштву. Игра игрицу он, играм игрицу ја – и одлучимо се за варијанту пијаног афекта. Мада у једном тренутку инспектор проницљиво примећује како је прилично чудно да неко у пијаном стању напише четири дугачка СМС-а без иједне словне грешке. Тек да ми покаже да није неки наивни лик.

Сутрадан ме медијски разапињу, спомиње се робија од три до пет година, уз јасну сугестију да за моју крволочну личност то није довољна казна.

Истог дана зовем Драгана Чорбића – много пута ме водио у кафану и са њим сам имао најактивнији однос од све четворице – и питам га да ли да „улазим у медијски рат”, али он ме убеђује како је то чиста политичка будалаштина његовог партијског колеге, градоначелника Перишића, да од тога неће бити ништа, можда само разговор са тужиоцем, а можда чак ни то.

Слушам и смешкам се у себи, комедија почиње да се развија…

Одлучујем да оћутим медијска блаћења да ме не би оптужили како се промовишем и како ми никада није довољно књижевне славе.

Након одређене драмске паузе – иако су и инспектор и Чорбић (иначе политиколог и професор на Правном факултету у Нишу) спомињали рок од најдуже петнаестак дана – стиже ми позив за саслушање код јавног тужиоца и то тек у марту месецу прошле године. Нова драматуршка заврзлама се закотрљала…

Нисам честито ни сео, а заменик јавног тужиоца ми нуди нагодбу као да ми чини велику услугу – 30.000 динара у 6 рата уплатити у добротворне сврхе. Када га одбијем, јер нагодити се значи признати кривицу, представник закона ми бесно каже да ћу „бити осуђен”. Још једно питање: Откуд му толика видовитост да унапред зна исход суђења?  

Њушим намештаљку и истим набуситим тоном му кажем да ћу изјаву дати искључиво у присуству мог адвоката. Упозоравам га да ће морати да открије мотив за мој криминогени чин – будући да је градоначелник изјавио да са мном никада није био у сукобу, ни приватно ни професионално, те да ме познаје „површно”. Као што ће морати да пронађе неког ко ће посведочити да сам склон претњама и насилничком понашању. У супротном – импутира ми да сам душевно оболео, а то ће морати да се докаже психијатријском експертизом. Такође му јасно стављам до знања да су фотографисане СМС-поруке које ми је предочио тенденциозно непотпуне, те да ћу тражити да се изврши вештачење мог мобилног телефона – ништа се у виртуелном свету не може обрисати и сакрити… Нарочито не имена и презимена јавних личности у полуурбаној паланци…  

У жељи да ме што пре згази и скемба, заменик јавног тужиоца, Александар Стевановић, заказује за 7. мај колективно виђење – како би и споменути сведоци дали изјаву, и тако завршио припремне радње за моју егзекуцију.

На моју примедбу да у својству сведока није позван и Бранислав Јовановић, представник закона ми нешто одбруси с висине. Погађате, у том тренутку потенцијални сведок Јовановић је у отвореном сукобу с градоначелником и зато више није подобан за сведока! Довољна су остала тројица.

Али, авај, 7. маја, поред мене и мог адвоката (узео сам адвоката из Београда јер нико од локалних не би смео да ме ваљано брани, узимајући у обзир ко је противничка страна), од позваних сведока се појављује само Миле Илић. Суштина његове изјаве: „Политички фолклор Зорана Ћирића”, уз констатацију да је на то већ навикао кад сам ја у питању, те да му је једино засметало „спомињање деце”. По мишљењу мог адвоката, али и по изразу лица тужиоца Стевановића, контам да ме ово сведочење ничим не терети.

На следећем заказаном саслушању, 27. јуна 2014. појављује се Игор Новаковић који сматра да је све ово део радова на мом новом роману, да сам се уживео у улогу Гаврила Принципа, а нишки политички врх сам доживео као хабзбуршки двор, и закључује да није постојао никакав стварни разлог за градоначелникову забринутост. Као да је унапред знао какву ће изјаву дати Новаковић, тужилац Стевановић се није ни појавио – што значи да је ем хтео да избегне Новаковића, ем је опет био видовит и знао да се Драган Чорбић ни овог пута неће појавити у својству сведока.

Све се растеже, поступак се не прекида, иако ме двојица сведока не терете за било какво недело, заказују се рочишта, али се Драган Чорбић упорно и педантно не појављује – то ће учинити тек 8. априла ове године. За тај чин сам сазнао отприлике три недеље касније када ми је стигао оптужни предлог. У том немушто сроченом документу, са многим непрецизностима у препричавању изјава сведока Илића и Новаковића (да не спомињем своју изјаву, то је већ нишвилски надреализам), видим да је Чорбић преломио као прави политиколог, те да је изјавио како је и пре него што му је проследио СМС-поруку, саветовао градоначелника да обавести полицију с обзиром на садржину поруке.

Е, сад, питање свих питања: ЗАШТО СЕ ОВОЛИКО ЧЕКАЛО НА ЧОРБИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ, КОЈЕ ЈЕ ОДИГРАЛО УЛОГУ ОКИДАЧА ЗА ПОДИЗАЊЕ ОПТУЖНОГ ПРЕДЛОГА?

Зар овакво понашање универзитетског професора не представља непоштовање суда?

Зар једном искусном интелектуалцу треба толико времена да састави своју политичку калкулацију и одлучи се кога ће жртвовати, а коме наплатити у кешу и пратећим привилегијама?

Зашто му је требало 11 месеци да дође и сведочи – када је, како произилази из његове изјаве, те исте вечери, далеког 5. децембра 2013, одмах препознао опасност у којој се нашао његов партијски (додуше, отворено невољени!) колега?

Само још један детаљ који сликовито илуструје ову заумну фарсу и доказује да је мој књижевни перформанс успео у намери да „уживо” сагледам како функционише политички дарвинизам на малом простору. Наиме, брижни Драган Чорбић, кључни човек оптужбе, чак у два наврата је предлагао потенцијалног атентатора, самозваног Магичног, за награду „11. јануар” – највеће друштвено признање града Ниша. Једном као појединац (2011), други пут уз групу својих универзитетских колега (2012). У оном самосталном предлогу, колико се сећам, описао ме је као „најславнијег Нишлију” и „великог српског писца”!?! Ето, како се постаје терориста у покушају!

Наставиће се, а можда и неће – зна се чија ће бити последња у овој коњској опери без каубоја.

Писац

 
Зоран Ћирић

Можда ти се свиди

Оставите коментар