U subotnjem izdanju „Politike” sa nedozvoljenom proizvoljnošću se opisuje (ili konstatuje) moj famozni „slučaj”, pa sam prinuđen da tim povodom objavim sledeće, prilično ogoljene činjenice.

1. Nikada nisam napisao dramski (ili bilo kakav drugi umetnički) tekst koji bi se, na bilo koji način, ticao proslave Milanskog edikta. Niti mi je bilo ko naručio nešto slično. Što je i potpuno očekivano s obzirom na to da u mom obimnom opusu ne postoji nijedno delo koje se bavi tzv. istorijskim temama u smislu rekonstrukcije prošlosti, nacionalne naročito. Iz ovoga jasno proizilazi da nikakav Upravni odbor nije ni mogao da odbije „moju dramu” o mračnom preobraćeniku Konstantinu Velikom (Prevelikom, kako se ispostavilo nakon budžetskog mamurluka). Budući da sam u to vreme (kraj 2012. i početak 2013. godine) bio član Upravnog odbora – takva „navodna tvrdnja” je još besmislenija. Svakako da o ovoj poganoj izmišljotini mogu da posvedoče ostala četiri člana UO Narodnog pozorišta iz tog prelomnog perioda. A i baš bih voleo da mi pokažu primerak tog mog meni nepoznatog dela – možda sam ga pisao pod uticajem halucinogenih droga, imitirajući jednog od mojih heroja, velikog Filipa K. Dika?

2. Ko je i kako odlučivao o izboru autora i teksta – drame – govora povodom ediktske proslave ne znam ama baš ništa. Kao što ne znam ni ko su sve „ljudi Zorana Perišića”. Ja ne poznajem tu svetinu, koja je čas „tim”, a čas „ekipa”. Doduše, u vezi sa „selekcijom autora” često se u niškoj čaršiji spominjalo ime izvesnog Laleta, ali to su, barem za mene, bile i ostale nikada dokazane glasine. Jedino mogu da potvrdim pod punom krivičnom odgovornošću da članovi UO nisu imali prilike da vide tekst drame, niti su saznali ime režisera. Jedino smo, posle silnog insistiranja, uspeli da dobijemo specifikaciju troškova koja je više nalikovala na troškovnik vojne parade. Zbog tih cifara sam i podneo ostavku i javno istupio iz čitave te „proslave” koja je mirisala na prljav novac i čisto muljanje. Dokaz da mi to vođini jurišnici nisu oprostili jeste i ova optužnica koja će, garantovano, ući u legendu niškog, ali i srpskog pravosuđa.

Na stranu umetnička i politička tumačenja ovog jeftinog senzacionalizma – vreme je da se ravnodušna javnost suoči s činjenicama, odnosno događajima i svim akterima ovog nimalo kafkijanskog procesa.

Ajmo sada, jedno po jedno, sve kako je bilo. Dosta je Magični bio „babino unuče”, sada malo neka radoznali čitaoci poslušaju moju pričicu za laku noć.

Dakle, 5. decembra 2013. godine u večernjim satima poslao sam 4 SMS- poruke četvorici niških političara koje dovoljno dugo poznajem, kao i oni mene. Ta četvorica su Mile Ilić, Igor Novaković, Dragan Čorbić i Branislav Jovanović. O sadržaju tih poruka ste uglavnom upoznati, kao i sa mojim motivima za tu „akciju”.

Ali, evo odmah pitanja koja se ne mogu izbeći.

Ako se gradonačelnik doista toliko uplašio da li je zatražio dodatno policijsko obezbeđenje za sebe i svoju porodicu?

Još misterioznija enigma – zašto me policija nije momentalno privela?

Zašto nisu pretresli moj stan da provere da li sam naoružan ili eventualno povezan sa nekom nedobronamernom grupom? Tako su mogli začas da „pročeprkaju” po mom kompjuteru i lično provere da li te poruke imaju veze sa romanom na kojem sam tada radio. A ne da se posle svi nešto smeškaju i čude i misle da Magični tera sprdnju sa vlastima, po čemu je njegovo pisanje već poznato.

Zašto me policijski inspektor (ne sećam mu se imena) poziva na razgovor tek 9. decembra – četiri dana kasnije? I zašto pristaje da me sačeka da razgovor obavimo dan kasnije jer sam u trenutku poziva bio na ručku sa profesorom Stojanom Bogdanovićem, poznatim matematičarem koji će posvedočiti o mojoj molbi da me privedu sa lisicama na rukama – ako mogu Džaju, mogu i Magičnog, zar ne?

Prilikom razgovora u onom što se nekada zvalo SUP, inspektor mi je brže-bolje saopštio da zna da ja nisam mislio ništa ozbiljno, da niko od spomenute četvorice nije loše govorio o meni, i kako po njemu ovde nema mesta za krivično gonjenje, ali da on moju izjavu po službenoj dužnosti mora da prosledi tužilaštvu. Igra igricu on, igram igricu ja – i odlučimo se za varijantu pijanog afekta. Mada u jednom trenutku inspektor pronicljivo primećuje kako je prilično čudno da neko u pijanom stanju napiše četiri dugačka SMS-a bez ijedne slovne greške. Tek da mi pokaže da nije neki naivni lik.

Sutradan me medijski razapinju, spominje se robija od tri do pet godina, uz jasnu sugestiju da za moju krvoločnu ličnost to nije dovoljna kazna.

Istog dana zovem Dragana Čorbića – mnogo puta me vodio u kafanu i sa njim sam imao najaktivniji odnos od sve četvorice – i pitam ga da li da „ulazim u medijski rat”, ali on me ubeđuje kako je to čista politička budalaština njegovog partijskog kolege, gradonačelnika Perišića, da od toga neće biti ništa, možda samo razgovor sa tužiocem, a možda čak ni to.

Slušam i smeškam se u sebi, komedija počinje da se razvija…

Odlučujem da oćutim medijska blaćenja da me ne bi optužili kako se promovišem i kako mi nikada nije dovoljno književne slave.

Nakon određene dramske pauze – iako su i inspektor i Čorbić (inače politikolog i profesor na Pravnom fakultetu u Nišu) spominjali rok od najduže petnaestak dana – stiže mi poziv za saslušanje kod javnog tužioca i to tek u martu mesecu prošle godine. Nova dramaturška zavrzlama se zakotrljala…

Nisam čestito ni seo, a zamenik javnog tužioca mi nudi nagodbu kao da mi čini veliku uslugu – 30.000 dinara u 6 rata uplatiti u dobrotvorne svrhe. Kada ga odbijem, jer nagoditi se znači priznati krivicu, predstavnik zakona mi besno kaže da ću „biti osuđen”. Još jedno pitanje: Otkud mu tolika vidovitost da unapred zna ishod suđenja?  

Njušim nameštaljku i istim nabusitim tonom mu kažem da ću izjavu dati isključivo u prisustvu mog advokata. Upozoravam ga da će morati da otkrije motiv za moj kriminogeni čin – budući da je gradonačelnik izjavio da sa mnom nikada nije bio u sukobu, ni privatno ni profesionalno, te da me poznaje „površno”. Kao što će morati da pronađe nekog ko će posvedočiti da sam sklon pretnjama i nasilničkom ponašanju. U suprotnom – imputira mi da sam duševno oboleo, a to će morati da se dokaže psihijatrijskom ekspertizom. Takođe mu jasno stavljam do znanja da su fotografisane SMS-poruke koje mi je predočio tendenciozno nepotpune, te da ću tražiti da se izvrši veštačenje mog mobilnog telefona – ništa se u virtuelnom svetu ne može obrisati i sakriti… Naročito ne imena i prezimena javnih ličnosti u poluurbanoj palanci…  

U želji da me što pre zgazi i skemba, zamenik javnog tužioca, Aleksandar Stevanović, zakazuje za 7. maj kolektivno viđenje – kako bi i spomenuti svedoci dali izjavu, i tako završio pripremne radnje za moju egzekuciju.

Na moju primedbu da u svojstvu svedoka nije pozvan i Branislav Jovanović, predstavnik zakona mi nešto odbrusi s visine. Pogađate, u tom trenutku potencijalni svedok Jovanović je u otvorenom sukobu s gradonačelnikom i zato više nije podoban za svedoka! Dovoljna su ostala trojica.

Ali, avaj, 7. maja, pored mene i mog advokata (uzeo sam advokata iz Beograda jer niko od lokalnih ne bi smeo da me valjano brani, uzimajući u obzir ko je protivnička strana), od pozvanih svedoka se pojavljuje samo Mile Ilić. Suština njegove izjave: „Politički folklor Zorana Ćirića”, uz konstataciju da je na to već navikao kad sam ja u pitanju, te da mu je jedino zasmetalo „spominjanje dece”. Po mišljenju mog advokata, ali i po izrazu lica tužioca Stevanovića, kontam da me ovo svedočenje ničim ne tereti.

Na sledećem zakazanom saslušanju, 27. juna 2014. pojavljuje se Igor Novaković koji smatra da je sve ovo deo radova na mom novom romanu, da sam se uživeo u ulogu Gavrila Principa, a niški politički vrh sam doživeo kao habzburški dvor, i zaključuje da nije postojao nikakav stvarni razlog za gradonačelnikovu zabrinutost. Kao da je unapred znao kakvu će izjavu dati Novaković, tužilac Stevanović se nije ni pojavio – što znači da je em hteo da izbegne Novakovića, em je opet bio vidovit i znao da se Dragan Čorbić ni ovog puta neće pojaviti u svojstvu svedoka.

Sve se rasteže, postupak se ne prekida, iako me dvojica svedoka ne terete za bilo kakvo nedelo, zakazuju se ročišta, ali se Dragan Čorbić uporno i pedantno ne pojavljuje – to će učiniti tek 8. aprila ove godine. Za taj čin sam saznao otprilike tri nedelje kasnije kada mi je stigao optužni predlog. U tom nemušto sročenom dokumentu, sa mnogim nepreciznostima u prepričavanju izjava svedoka Ilića i Novakovića (da ne spominjem svoju izjavu, to je već nišvilski nadrealizam), vidim da je Čorbić prelomio kao pravi politikolog, te da je izjavio kako je i pre nego što mu je prosledio SMS-poruku, savetovao gradonačelnika da obavesti policiju s obzirom na sadržinu poruke.

E, sad, pitanje svih pitanja: ZAŠTO SE OVOLIKO ČEKALO NA ČORBIĆEVO SVEDOČENJE, KOJE JE ODIGRALO ULOGU OKIDAČA ZA PODIZANJE OPTUŽNOG PREDLOGA?

Zar ovakvo ponašanje univerzitetskog profesora ne predstavlja nepoštovanje suda?

Zar jednom iskusnom intelektualcu treba toliko vremena da sastavi svoju političku kalkulaciju i odluči se koga će žrtvovati, a kome naplatiti u kešu i pratećim privilegijama?

Zašto mu je trebalo 11 meseci da dođe i svedoči – kada je, kako proizilazi iz njegove izjave, te iste večeri, dalekog 5. decembra 2013, odmah prepoznao opasnost u kojoj se našao njegov partijski (doduše, otvoreno nevoljeni!) kolega?

Samo još jedan detalj koji slikovito ilustruje ovu zaumnu farsu i dokazuje da je moj književni performans uspeo u nameri da „uživo” sagledam kako funkcioniše politički darvinizam na malom prostoru. Naime, brižni Dragan Čorbić, ključni čovek optužbe, čak u dva navrata je predlagao potencijalnog atentatora, samozvanog Magičnog, za nagradu „11. januar” – najveće društveno priznanje grada Niša. Jednom kao pojedinac (2011), drugi put uz grupu svojih univerzitetskih kolega (2012). U onom samostalnom predlogu, koliko se sećam, opisao me je kao „najslavnijeg Nišliju” i „velikog srpskog pisca”!?! Eto, kako se postaje terorista u pokušaju!

Nastaviće se, a možda i neće – zna se čija će biti poslednja u ovoj konjskoj operi bez kauboja.

Pisac