Keš, kolica i šmekerica: Sirotinja izbija iz svako felne
Sladostrasni peting države i Crkve dobija na težini kad se uvode mere štednje i pojačava poreska ofanziva na zanatlije; ima indicija da ga i MMF podržava, kao dokaz ispravne fiskalne politike, sigurnosti ulaganja i tržišta kapitala. Ipak, da SPC plaća porez, ne bi bilo gladnih u Srbiji, objavljeno je na ovom mestu. Dodajmo da bi sva deca, kojoj je to neophodno, mogla bi da se leče u inostranstvu. Ne verujete – bilo bi i za rehabilitaciju. Možda je lakše zahvatiti iz budžeta, ali nije pravilno. Ni moralno, koliko god izjednačavali boga i njegove ovdašnje poverenike za materijalno.
Kraj februara i početak marta obeležava, kao što se i očekuje u Nedelji pravoslavlja, novi talas popovskog licemerja – pozivi mantijaške oligarhije građanima da pomognu lečenje bolesne dece, u šta se savršeno uklapa državno saučesništvo, medijsko-finansijska potpora u vidu besplatnog reklamnog prostora na državnoj televiziji i očuvanje pripadajućeg kozanostrinskog statusa Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako bi, pozivaju popovi, humani ljudi trebalo da pomognu lečenje Ane iz Surčina, stare tri godine, koja ima cerebralnu paralizu (Beč, 80.000 transplantacija matičnih ćelija); Marije iz Orhovca (deset godina, odsustvo koordinacije pokreta);Marije sa Cetinja (osam godina,tumor na bubregu, operacija u SAD). Pomoć se, na sajtu SPC, traži i za izgradnju kuće dvanaestogodišnjoj Milici, “potomku prognanika iz ‘Oluje’” u Valjevu, koja živi sa bakom, u ustupljenoj kući.
U skladu sa doktrinom odbrane, Nedelja pravoslavlja proslavljena je na Vojnoj akademiji u Beogradu, uz učešće kadetkinja, kadeta i popova.
Sveštenička vrhuška svojim apelima, kakav je samoreklama u vidu poziva da se pomogne kosovskom stanovništvu, oslonjena u velikoj meri na kosovsku mitologiju, duboko vređaju zdrav razum građana. Možda bi neko u reklami – vapaju i progutao primitivizam i patetiku (jedna lutka i strah od gladi razigrane devojčice kojoj su netom poispadali mlečnjaci), jest da su sekundi u udarnom TV terminu besplatni, ali teško da su se kreatori ove nepodopštine zabrinuli za to što “stariji pričaju o gladi”.
Budući da glad ne osećaju, u ekskluzivnim audijima i ostvarenim dečačkim snovima, poput “masseratija” ili “alfe”. A u Eparhiju srbijanske monolitnosti Rako-prizrensku, dođe preko računa koji dinar za održavanje voznog parka. Plus sveštenički reket vladikama, nije za potcenjivati.
Radilo se, nešto mora i da se zaradi, eno, videlo se to pre tačno dve godine, kada je uhapšen blagajnik Patrijaršije, diskretni, ali i galantni Robin Hud, koji je iz mantijaške škrinje dislocirao 890.000 evra, 19,5 miliona dinara, 40.000 švajcarskih franaka i 50.000 dolara. Taj je vrsni poznavalac crkvenih prilika dvadesetak godina uzimao iz riznice teško stečeno papirnato blago, ponešto i više nego što mu je potrebno (zakup kuće na Dedinju dva “Mercedesa” u vlasništvu, zbrinuto bliže okruženje). A nije se primećivalo. Postaje Srba, tako mu je ime, istorijska ličnost u vezi sa državno – crkvenim odnosima u sekularnoj državi – izazvao je takvu paniku ojađenih mafijaša da su pozvali policiju. Prvi put su se državni organi, kao najstrože čuvanom državnom tajnom, bavili crkvenim finansijama. Otkrivajući specifičnu piramidu moći i finansijske tokove države u državi.
Zaključak je, sledimo tokove novca, da nigde na kugli zemaljskoj ne postoji tako plaćeni biznis kao što su sa’rane, parastosi, osveštavanje štala i stranačkih prostorija, krštenja. Za razliku od Bilija Pitona, koji je pošteno radio svoj posao, rizikovao da ga uhvate i oteraju na robiju – ovi ništa ne rizikuju. Samo pevaju. Ko kaže da Srbija nije dobra za ulaganje.
Evo, u Beogradu, devet prodavnica u centru, sve u ekstra zoni, ni dinara poreza, bolje je, i ateisti će se složiti, bolje smanjivati penzije, nego mantijaše oporezivati. Konačno, ima to, ispravno logiciraju popovi, logiku, penzioneri daju više, što su im penzije manje. Treba poznavati narod, da bi ga diskretno opelješio, po principu “Kol’ko je bog dao, a drugi daju po deset hiljada”.
Treba namiriti i vladiku, da se ne menja parohija, ako je dobra, a dobra je svaka, jer se svuda umire, a za crne dane i ljude u crnom čuva se po koja crkavica.
Taj sladostrasni peting države i crkve posebno dobija na težini kad se uvode mere štednje i pojačava poreska ofanziva na zanatlije; ima indicija da ga i MMF podržava, zarad sigurnosti ulaganja i tržišta kapitala. Tačno, da SPC plaća porez, ne bi bilo gladnih u Srbiji, objavljeno je na ovom mestu. Dodajmo, sva deca, kojoj je to neophodno, mogla bi da se leče u inostranstvu. Ne verujete- bilo bi i za rehabilitaciju. Možda je lakše zahvatiti iz budžeta, ali nije pravilno. Ni moralno, koliko god izjednačavali boga i njegove poverenike za materijalno na zemlji.
I kad smo već tu, kada bi se prekinulo finansiranje izgradnje vračarske nakaze, a popovi, ne stilski nezgrapno, nego odistinski, kažu da će se graditi doveka, bilo bi novca za zapošljavanje, otvaranje malih i srednjih preduzeća, podsticanje poljoprivrede. A niko nikada nije proverio kuda idu ti budžetski novci. A kako Crkva realizuje licitaciju za trošenje para poreskih obveznika, valjda, samo umetničke duše mogu da zamisle. Možda patrijaršijske škrinje nude racionalniji odgovor.
I tu treba da se podsetimo pomenute, fakat neizbežne, uloge Crkve u funkcionisanju oružanih snaga.
Nezaboravno je popovsko činodejstvovanje u pričešćivanju koljača, s početka devedesetih; u pauzi između ratova služe po vojarnama, napreduju do čina kapetana, činodejstvuju u Vojnoj akademiji, podižu moral i svest o oficirsko-metohijskoj časti srbijanskih oficira. Liturgiju u kapeli Akademije služio kapetan jerej Nemanja Petrović, “čtecirali”, da ‘prostite, pomoćnici popova, stariji vodnici (dvojica).
I to mnogo košta. A stariji i dalje “pričaju o gladi”, ne pričaju o tome ko ih krade, predstavljajući tu morbidnu prevaru kao brigu za narod, na svetoj srpskoj zemlji (koliko li su to osveštanje naplatili).
Mladi k’o mladi, improvizuju, samoubilački se drogiraju tamjanom. Nasledno, gotovo izvesno. A valjda nije neizlečivo (jeste).
