Запослени грађани Србије током 40 година радног века плаћају здравствено осигурање, за које се од бруто плате одбија 10,3 одсто сваког месеца, а доприноси зависе од висине плате. Иако се буџет редовно “пуни”, грађани и даље чекају шест месеци на дијагностику, годину дана на снимања, пет година на операције, због чега се већина осигураника лечи приватно. Зато је изјава министра здравља да ће издавати рачуне пацијентима по изласку из болница, изазвала револт, пре свега код оних који уплаћују милионе, а у државне установе једва да су крочили.
У зависности од висине плате, током радног стажа, грађани Србије уплате од две до шест, осам, 10, 15, па и више милиона динара за здравствено осигурање, а већина њих не потроши на себе ни делић овог новца.
“За 22 године уплатила сам више од 2,5 милиона динара здравственом осигурању. Идем код зубара и гинеколога приватно, пар пута ЕКГ и ЦТ, такође приватно. Све анализе додатно плаћам, а у државној болници имала сам једну операцију менискуса. Где је мој кусур?”, пита Јелена Берар, секретарка градског одбора ССП Београд, која се овим поводом огласила на друштвеној мрежи Икс.
Плаћам државно, лечим се приватно
Она за Нова.рс каже да сваки осигураник има право да зна колико новца је уплатио на рачун здравства и где је тај новац отишао, ако се људи лече углавном приватно.
“Ако министар здравља хоће да имамо увид у наше трошкове, то је у реду, али онда хоћу да знам како се троши државни буџет генерално. Разумем да је наш здравствени систем солидаран, али ако мој новац није потрошен на мене, онда хоћу да знам где је отишао. Људи у Србији плаћају здравствено осигурање, па опет дижу кредит у банци како би се лечили код приватника, јер операцију у државној болници не могу да дочекају. Лично сам имала једну, рутинску операцију државно, на коју сам чекала четири месеца, а не дај боже да је било нешто озбиљније”, каже Берар.
Сваки осигураник може да има увид у сопствене уплате за здравствено осигурање.
“Републички фонд за здравствено осигурање води евиденцију колико смо новца уплатили, као и колико је од тог буџета потрошено на сваког осигураника. Потребно је да пошаљете ЛБО и матични број у захтеву РФЗО, када желите да добијете ове информације. Они испоставе извештај за све, колико кошта свака искоришћена игла, вата, рукавице, операције, болнички дани и томе слично. За сваку услугу је тачно прописано колико кошта, а здравствене установе издају фактуру за све”, каже за Нова.рс Марина Мијатовић, адвокатица и стручњакиња за медицинско право.
Упитан квалитет лечења
Међутим, она истиче да су у овим фактурама цене у државним установама далеко јефтиније од оних у приватним, што доводи у питање квалитет услуга.
“Преглед код лекара опште праксе, који се фактурише на рецимо 500 динара је приватно 6.000. Услуге дакле нису скупе, али нису ни квалитетне, што је основни проблем. Оно што се фактурише је далеко јефтиније од реалне цене. Нама се скида сваког месеца 10,3 одсто од бруто плате, а уплате зависе од висине примања. Неко ће на месечном нивоу платити 5.000, а неко 10.000 динара. Део плаћа послодавац, а део запослени, али све укупно буде 10,3 одсто. Солидарно здравство, које се код нас још практикује, подразумева да се из уплата једног осигураника прелива новац другом, којем је у датом тренутку потребно лечење”, објашњава Мијатовић.
Она истиче да у Србији има много људи који не плаћају осигурање.
“Њихово лечење плаћамо ми остали, који радимо и подмирујемо доприносе, а министар би свима да изда фискални рачун за лечење у болници, као да те трошкове подмирује држава или неко трећи, а не ми сами”, наглашава Мијатовић.
Нереалне цене у болницама
“Он је између осталог изјавио да су здравственим системом у Србији незадовољни пацијенти, запослени у здравству, као и радници министарства, а то имплицира да је неспособан да ради свој посао. Ако човек који је имао два мандата и сад је у трећем, изјави да су сви незадовољни здравственим системом, па шта то онда говори о њему који је на врху тог система. Управо нереалне цене здравства и нерационално коришћење буџета је и довело до тог незадовољства. Он прича о издавању рачуна пацијентима, а цене по којима установе раде су нереалне”, каже за Нова.рс др Данијел Распоповић, специјалиста ортопедије.
Министар жели да покаже грађанима како је у Србији лечење јефтино, наглашава доктор.
Наиме, министар здравља би да издаје рачуне пацијентима, али лекари тврде да су цене РФЗО нереалне и да фактуре немају никаквог смисла.
“Издао би им рачун да виде колико је све јефтино, а цене немају везе са реалношћу. То је његов бедан покушај да стави до знања народу како имамо добро здравство које мало кошта, да би пацијенти требало да буду захвални, иако је лечење катастрофално, услови нељудски и сви су незадовољни”.
„Шта је министар хтео да каже?“
Постоји и друга могућност, истиче др Распоповић.
“Можда је замисао рачуна да тражи већу уплату доприноса за здравство, јер би без обзира на фиктивне цене, показао како неки много више троше него што уплаћују. Можемо само да нагађамо шта је министар хтео да каже, али чињеница је да је здравствени систем незадовољавајући и неквалитетан. Операција кука коју наши фактуришу на 20 или 30.000 динара, у свету је 20.000 евра. То је један од разлога зашто ишта не функционише, а издавати рачуне са нереалним цифрама је идиотизам”, наглашава др Распоповић.
Пацијенти се слажу да би требало да добијају рачуне, односно да имају увид у трошкове, али да те исте фактуре иду и здравственим радницима.
“Подржавамо идеју министра Лончара да се издају рачуни пацијентима, али да буду дупли рачуни, па да сваки добије и здравствени радник, да доктори и сестре виде да смо ми платили услуге које нам дају. То је новац који се издваја кроз доприносе и из буџета, али проблем је што ми не знамо колико се новца прикупи из свих тих доприноса, а колико држава додаје из парабуџетских фондова. Министар је рекао да и запослени у министарству и грађани сматрају да је здравствени систем лош, што је револуционарна изјава”, каже за Нова.рс Саво Пилиповић, председник Удружења пацијената Србије.
Рачуни би, истиче он, показали колико кошта свака услуга, а цене немају везе са реалношћу.
“Рачуни би показали да ли се и колико новац у српском здравству нерационално троши и на шта. Ако крену стварно да их издају, знаћемо колико која услуга кошта и грађани ће видети сулуде цене. Преглед код дерматолога је пре неколико година фактурисан рецимо са један динар, што је невероватно. У Немачкој један болнички дан кошта 800 евра без медицинских услуга. Код нас постоји тај апсурдни систем солидарности да незапослени добијају преко бироа осигурање, које плаћају остали запослени грађани. Адвокат који није платио доприносе, на пример, не може да овери књижицу, али зато може незапослени правник на бироу”, објашњава Пилиповић.
Подсетимо, министар здравља Златибор Лончар изјавио је прошле недеље да пацијентима „на крају лечења када излазе из (државне) болнице треба дати рачун да виде колико то све кошта”. Лончар је истакао да „неће они ништа плаћати, али треба то да знају“. Министар је нагласио да држава много улаже у здравство и да грађанима треба предочити да када се лече у државним установама те услуге имају своју цену.
Foto: Shutterstock/Dragan Mujan/Nova.rs/Antonio Ahel/ATAImages
Ана Марковић Нова
