Kada je nastavnica zadala temu, pola sata nisam znao šta da pišem, a onda mi je sinula ideja – kaže Lazar Božić (16), učenik Ugostiteljske škole u Kragujevcu.
Pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu „Stojim po strani i posmatram“ koji je preko društvenih mreža dospeo u žižu javnosti preneli su mnogi. „Blic“ je išao dalje i pronašao tinejdžera koji je rešio da kaže svetu u lice šta misli.
„Ponekad mi dođe da naglas zaplačem kad pogledam kakvo je stanje u našoj državi. Svakoga dana se nadam da će jednom biti bolje. Budim se, sanjao sam još jedan u nizu neostvarenih snova. Sanjam kako je frižider pun namirnica koje nama obezbeđuju život. Svi smo složni i na okupu. Majka i otac užurbano kreću na posao, vodeći računa da ne zakasne ni minut“, piše Lazar u sastavu.
Nakon pismenog zadatka Lazar je došao kući zabrinut jer nije bio siguran da će dobiti dobru ocenu. Ovaj sastav je jedini koji je ocenjen peticom tog dana, a Lazarov stariji brat Nemanja (25) poželeo je da ovekoveči Lazarov rad.
– Prvo sam tekst objavio kao status, a onda sam i slikao. Nikada ranije njegov sastav nije ostavio takav utisak na mene. Oduševio sam se i bilo mi je krivo da ostane u vežbanci za treći razred, poželeo sam da ga i svet pročita – objašnjava Nemanja.
Dvadesetpetogodišnjak je objavio na Fejsbuku delo svoga brata, nakon čega je sastav postao viralan. Korisnici društvene mreže prenosili su u celosti zrelo razmišljanje srednjoškolca i tamnu stranu današnjice.
– Nisam mogao da verujem koliko je šerovan i koliko je pristiglo pozitivnih komentara – priča Lazar.
Problemi o kojima je ovaj tinejdžer pisao tiču se ekonomske situacije, bede i nezaposlenosti.
– Najteže mi je to što gledam porodicu kako se muči, a ja ne mogu da im pomognem. Mojim drugarima je sve omogućeno, ekskurzije, kupovine pred školu, letovanja. Moja porodica se trudi da mi pruži koliko može. Kada sam sve te probleme stavio na papir, svi su bili oduševljeni i podržali su me – kaže hrabri mladić koji je zadivio svet.
Lazarova majka Slađana je bila iznenađena kada je sin došao iz škole i ispričao joj o čemu je pisao.
– Bilo nam je drago, ali se i plašim, jer ima raznih komentara. Mi se trudimo da se situacija u kojoj se nalazimo ne oseća, ali dete je očigledno vrlo ozbiljno shvatilo kako živimo. Šalili smo se sa njim govoreći da će sada neko možda da dođe da proveri da li je stvarno frižider prazan. Živimo kako živimo, tako je kako je – kaže Slađana.
Ipak moja porodica se trudi da mi pruži najviše što može
Lazar je kao drugo dete uvek bio mezimac. On je obožavan ne samo u porodici već i u školi i komšiluku.
– U osmom razredu on je znao šta želi u životu. Iako je mogao da upiše i neku drugu školu, odabrao je Ugostiteljsku jer voli kulinarstvo. Otac i ja smo podrška obojici sinova i puštamo ih da sami donose odluke – priča majka mladića koji je uzdrmao javnost.
Želi da otvori školu kuvanja
Hrabri tinejdžer u slobodno vreme voli da čita knjige. Uglavno stručna literatura okupira njegovu pažnju. Pored toga, rekreativno se bavi sportom. Ovaj mladić obožava da kuva.
– Imam velike ambicije da nakon srednje škole završim fakultet. Verujem da će biti bolje, a ja ću se truditi da pronađem način kako bih pomogao svojoj porodici – zaključuje on.
Stojim po strani i posmatram…
Ponekad mi dođe da naglas zaplačem kad pogledam kakvo je stanje u našoj državi. Svakoga dana se nadam da će jednom biti bolje.
Budim se, sanjao sam još jedan u nizu neostvarenih snova. Sanjam kako je frižider pun namirnica koje nama obezbeđuju život. Svi smo složni i na okupu. Majka i otac užurbano kreću na posao, vodeći računa da ne zakasne ni minut.
Trzam se iz tog sna i shvatam da kasnim na doručak, a za doručak bukvalno ništa. Otac nezaposlen sedi u fotelji i sluša laži i bljuvotine takozvanih političara koji su kupili diplome. Svakoga dana pričaju nove laži koje ljudima ispiraju mozak.
Brat, diplomirani fizioterapeut, konobariše u nekom starom restoranu. Ljudi nemaju ni za hleb dok se oni bahate. Majka je jedina koja nas održava u životu, pravi je stub porodice.Takva je država da sa diplomom nekog fakulteta možeš samo da obrišeš prašinu. Uopšte nema posla jer su sva radna mesta popunjena preko veze, dovoljno je samo da odneseš novac i bocu nekog skupocenog pića i već si od ponedeljka na radnom mestu.
Devojčice se ugledaju na sponzoruše i starlete, a dečaci na kriminalce. Sve je više i više nekulturnih i bezobraznih ljudi, naravno i neobrazovanih. Kada bih sutra pao na ulici, niko ne bi prišao da mi pomogne, samo bi me preskočili. Obrazovne ustanove liče na estradu, goli stomaci, kratke suknje, pirsinzi, samo im još mikrofon fali.
U mojoj kući ne može ni dan da prođe bez svađe ili rasprave. Zajmimo se da vratimo zajam i tako u nedogled.
A ja… ja stojim po strani i posmatram.
Shvatam da bukvalno ne mogu ništa da učinim, nemoćan sam i mali. Niko ne želi da me sasluša…
Pored svega i dalje ostajem pozitivac, mladi buntovnik koji veruje u bolje sutra.
M. B.Ana Đokić Blic
