Čak 40 odsto učenika na većini časova ne sluša šta nastavnici govore i to je najveći disciplinski problem u školama u Srbiji, pokazao je poslednji ciklus PISA 2022 istraživanja. Rezultati PISA testa pokazali su i da u srednjim stručnim školama funkcionalna nepismenost doseže i do 95 odsto. Profesor u Visokoj školi za vaspitače Goran Vilotijević kaže da su i nastavnici i učenici nemotivisani, da treba smanjiti gradivo, objediniti predmete, da postoji veza između njih. Profesorka na Filozofskom fakultetu i nekadašnja koordinatorka PISA Dragica Pavlović Babić ocenjuje da se osećaj dosade u školi može povezati sa pojavom nasilničkog ponašanja, „tako da bi zanimljiva angažujuća nastava bila i mera prevencije nasilja u školi“.
„Nastavnici su nemotivisani platama, nemotivisani su svojim položajem, gde svako može da se nad njima istresa. Znači oni su praktično ugrožena vrsta… proganjaće ih roditelji za ocene, proganjaće ih inspekcije, stalno su pod reflektorima. I sada tu nemaju oni neku slobodu rada, gde opet imate te programe. Recimo istorija, peti razred. Ima jedan čas istorije. I sad nastavnica mora da juri za programom, gde cilj nije da nauče deca, nego je cilj da se pređe program. Nemaju dovoljno časova za utvrđivanje gradiva. I samo se prelazi. Znači uopšte nemamo cilj da deca nešto nauče. Znači treba smanjiti gradivo, onda objediniti predmete, da postoji veza između predmeta. Šta treba još raditi? Treba pomoći nastavnicima. Sada kako im pomoći? Nekada, 90-ih godina, su postojili provetno-pedagoški zavodi, gde bi nešto u tom stilu trebalo sada osnovati po regionima, po opštinama, gde bi bili timovi koji bi pomagali nastavnicima. Da ne budu sami u toj borbi sa naglim promenama u društvu, sa problemima sa kojima se susreću, jer ne sme da zavisi od pojedinca, kakav je nastavnik, već mora sistemski da bude rešeno“, ukazuje Vilotijević.
Sa tim se slaže i Pavlović Babić, navodeći da „promene moraju da se dese kroz ceo obrazovni sistem“.
„To naravno ne pere od odgovornosti školu i pojedinačnog nastavnika. Ja bih rekla čak i obrnuto – da mi imamo škole gde ste vi nastavnicima uskratili bilo kakav stepen autonomije. Nastavnici nekako izvršavaju svoj nastavnički posao prema nečemu što je neko napisao. Što se zove plan, program nastave i učenja. Što su udžbenici, što su materijali koji se koriste u školi. To je sve uniformno. Nastavnici to izvršavaju. Ako se kontrolišu, kontroliše se da li su na vreme i da li su dovoljno toga i toga isporučili, umesto da imaju priliku da sami nešto kreiraju i da sami onda imaju autentičnu odgovornost za ono što se radi u učionici“, smatra ona.
Vilotijević ističe da je potrebno više kreativnosti.
„Prvo što moramo da razmišljamo o tome, imamo neka dva glavna pogleda na pedagogiju i na vaspitanje. Imamo ono – priprema za život danas i priprema za život sutra. Mi idemo trenutno sa pripremom za život juče, sa ovim dualnim obrazovanjem, gde obučavamo decu da rade u Ziđingu, u kineskim fabrikama, gde ih pripremamo za poslove koji će za narednih deset godina da nestanu. Ono što je bitno, treba da krenemo sa vaspitanjem za život sutra. Za vaspitanje za život u budućnosti. Jer deca koja sada kreću u školu, ona će u penziju ići 2085. godine. Kako će svet izgledati tada? Kada vidimo kolike su promene u poslednjih deset godina, kakve će promene tek biti u narednih 60-70 godina? Moramo da pripremamo decu za život tada… Kritičko mišljenje da se razvija, da se deca više angažuju u školi, da aktivno uče, da ne budu pasivni posmatrači i da ne reprodukuju ono što im govore nastavnici, koji se silom prilika pretvaruju veoma često u audio knjige. I tu nema razmišljanja i napretka. Znači, moramo korenite promene da napravimo“, istakao je.
Pavlović Babić dodaje da manjak pažnje u školi nije problem od juče, ali da je novi trend utoliko što je uočen problem.
„Mi smo sada dobili pitanja koja se odnose na hvatanje toga gde se pažnja učenika distribuira i šta je to što privlači njihovu pažnju, što znači da je to primećeno kao jedan globalni trend u obrazovanju, ne samo ovde u Srbiji i onda je bilo važno da se nekim podacima to i dokumentuje, a u ranim istraživanjima tog pitanja nije bilo, tako da mi ne znamo šta je, ali fenomen nije mogao da padne s Marsa, on je morao da se razvija u sistemu duži niz godina“, navodi ona.
Na pitanje da li je problem u samim đacima ili u nastavnicima, ona smatra da je tu podeljena odgovornost.
„Ali reći ću da je više na nastavnicima i na školi, jer mi svi imamo neki kapacitet pažnje koji nije mali i naša pažnja mora stalno da bude zaposlena, pogotovo u tom nekom budnom delu dana. Ako ono što vam učionica, nastava, škola, nastavnik, tabla, zidovi sa nečim, ne nudi dovoljno materijala da zakačite pažnju, vi ćete je onda posvetiti nečemu drugom. A ti, što ih zovemo distraktori, su lako dostupni. Ako imate mobilni telefon u džepu, ispod klupe, ako imate nešto drugo što možete ispod klupe da listate, ako možete da gledate kroz prozor, da vidite ko prolazi i šta se dešava, onda će to odvući vašu pažnju i pokupiće kompletan kapacitet pažnje ukoliko ono što se dešava na času nije dovoljno atraktivno. Dakle, mora da se dešava nešto što je njima smisleno, relevantno, zbog čega će poželeti da otvorenih usta slušaju šta nastavnik govori ili prikazuje, ili im daje neke druge materijale, daje im poslove gde se očekuje od njih da nešto naprave, da sami istražuju, da dođu do nečega. Ima milion načina kako mogu učenici da se aktiviraju i da to bude smisleno. Ne kažem da je lako, ali je moguće“, navodi Pavlović Babić.
Vilotijević ističe da ima mnogo faktora koji utiču na to ponašanje dece.
„Prvo, deca imaju veliki broj časova. Imate ono pravilo, ukoliko želite da deca ne nauče ništa, dajte im mnogo predmeta, brdo gradiva, mnogo časova i sigurno neće ništa naučiti, a to je ono što imamo mi ovde. Onda imamo nastavnike koji su na prvoj liniji fronta, kojima niko ne pomaže, nego im se stalno natovaruje novi teret na leđa. Gde su nastavnici prezauzeti, i pisanje planova, izveštaja, programa, elektronski dnevnici, gde su se škole više bacile na administraciju nego na obuku, na učenje, na rad sa decom“, kaže Vilotijević.
Dodaje da smo se svi tokom školovanja nekad pitali zašto nešto učimo, šta će nam to u životu.
„E sad, stvar je u tome objasniti deci zašto to treba da nauče. Deca imaju po 7-8 časova dnevno. Veoma je teško držati pažnju 7-8 časova. Pogotovo što su to različiti predmeti. Gde oni imaju matematiku, onda da prebace mozak na srpski jezik, pa na geografiju. Dolazi do zbunjenosti dece. I još, ukoliko ne znaju, nisu motivisani da uče, onda neće ni učiti. Onda će biti to 40 posto ne sluša nastavnika. Kao što je i to pitanje zašto njih 40 posto ne sluša šta nastavnik priča, je pitanje i za PISA test. Da zaključimo šta radi taj nastavnik, kako oni njega ne slušaju. Znači taj nastavnik priča. Znači tu imamo frontalnu nastavu, da nema aktivnosti dece, da su deca u pasivnom položaju i onda je normalno, i još da dodamo da su to tinejdžeri, i dobijamo to što dobijamo. Jer svaki sistem teži entropiji, svaki sistem propada, a ukoliko se ne usavršava i ukoliko se ne održava, a mi naš sistem urušavamo stalno“, ocenjuje on.
Ukazuje da nama nije potrebna reforma školstva, „nama je potrebna revolucija u školama“.
Dodaje i da u moru informacija i njihov brz protok ka učenicima, treba ih naučiti kako da izvrše njihovu selekciju.
Istraživanje psihološkinje Marine Videnović pokazalo je da nova saznanja ukazuju na to da se često osećaj dosade u školi može povezati sa pojavom nasilničkog ponašanja.
Pavlović Babić ocenjuje da bi zanimljiva, angažujuća nastava bila i mera prevencije nasilja u školi.
„Sve ono što ne želimo kao fenomene, evo vi ste spomenuli nasilje, to je jedan ogroman problem i to ne govorimo samo o nasilju među vršnjacima, nego i na relaciji nastavnici, učenici, pa i roditelji. Sve češće ta komunikacija je puna nestrpljenja i agresije i sa jedne i sa druge strane i sa treće strane, ali narušavaju se i oni drugi faktori koji poboljušavaju učenje. To je motivacija za školsko učenje, to je atmosfera u školi, to je podrška koju učenici dobijaju od nastavnika, to je stepen razumevanja koji vlada između njih, otvorenost u komunikaciji. Dakle, svako se zatvara u neke svoje svetove i ti svetovi slabo komuniciraju, i onda može da ispliva što ne treba“, ocenjuje ona.
PISA test je pokazao i da je u Srbiji 11 odsto gimnazijalaca funkcionalno nepismeno kada se radi o čitanju, i 16 odsto kada se radi o matematici. Funkcionalna nepismenost u nekim srednjim stručnim školama doseže i do 95 odsto.
Pavlović Babić smatra da problem leži prethodno u njihovim osnovnim školama i njihovoj celokupnoj obrazovnoj karijeri pre toga, „a pre svega leži i u tome koliko su oni podržani od svojih porodica i iz kuće u njihovim obrazovnim potrebama“.
„Dakle, ako škola ignoriše stalno tu činjenicu da dolaze deca koja su različita i kojima je potrebno u različitoj meri pružiti podršku da bi ih gurnuli napred, da bi smo ih izvukli, nego to prihvatamo kao činjenicu, ‘u redu, oni su takvi’, onda oni kad biraju srednju školu oni se tako nekako i grupišu, ‘evo, idem u neku srednju stručnu školu koja služi tome da me osposobi za posao, da za tri godine mogu da nađem neko zaposlenje’, i tu se onda završava neki krug siromaštva i ja izlazim u svet rada, a u stvari nije tako, jer i oni koji žure da se zaposle i njima morate da pružite određeni stepen pismenosti, jer nije škola tome da vas opremi za konkretan posao, konkretno radno mesto, već vi morate tu da naučite nešto što je mnogo šire i to je pismenost, da se snalazite u savremenom svetu, znači morate da imate neku zdravstvenu kulturu, navike, zdravstvene, kulturne navike, morate da participirate u društvu u kojem živite, morate da znate sutra kako da razumete društvene procese, kako glasate, morate sutra da vaspitavate svoje dete, ne može škola da nam služi samo to da kažeš da je ‘ok, u redu, nema veze što nisu pismeni, da se probijaju kroz tekstove ili kroz medije, dovoljno je da zna posao’, što je mnogo šire“, ocenila je ona.
Vilotijević dodaje da se visoki procenat funkcionalno nepismenih đaka ogleda i u životu.
„To vidimo i u životu koliko se ljudi ne razumeju kada pričaju između sebe“, zaključuje.
Foto N1
