У суботу увече, на углу улица Кнеза Милоша и Краља Милана, одржан је протест под називом „Нисмо ваше мете”, који је организовала неформална организација београдских средњих школа ПУЛС.
Окупљање грађана почело је у 19 часова, а за то време, поменуте улице биле су затворене за саобраћај. Протест је започео са 17 минута тишине, у знак почасти жртвама пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, као и настрадалима у пожару у Северној Македонији. Учесници скупа су током одавања поште држали упаљене мобилне телефоне, окренути ка Славији.
Међу њима су се налазиле и мете на којима су исписане речи: љубав, правда, достојанство и знање. Ове четири речи представљале су четири колоне које су се спојиле на раскрсници ових улица. Представници неформалне организације су се упутили ка скупу код „Лондона” из четири различита правца: са Теразија, Славије, из правца Министарства просвете и Уставног суда.
Један од организатора протеста био је и Слободан Главичић, професор музичког из средње школе у Гроцкој. Након 17 минута тишине, његова колегиница Миљка Вицковић из Зуботехничке школе обратила се присутнима:
„Пре тачно недељу дана, били смо на овом истом месту, у намери да одржимо 15 минута тишине, свечани помен жртвама пада надстрешнице на Новосадској железничкој станици. Осујећени смо у тој намери. Петнаестоминутна тишина је била дрско и осионо прекинута дејством непознатог соничног оружја које је било у нас уперено. Били смо на мети ове корумпиране власти. Али, пре свега на мети су биле правда, достојанство, љубав и знање. Ово оружје је тог дана на овом месту сејало пометњу, нарушавало здравље десетина хиљада људи, обарало људе на земљу, довело до стампеда у којем су људи падали на земљу, повређивали се. Пригњечења, повреде, оштећења слуха, угашени пејсмејкери, трајна анксиозност, а осим тога, код свих на које се тог тренутка деловало тим оружјем: страх, збуњеност и помешано осећање немоћи и беса.
Не поричемо да нас је све то донекле уздрмало. Уздрмало јесте, али не и поколебало. Због тога смо се данас вратили на ово место, јер нам ово место припада. Вратили смо се да одржимо тих 15 минута тишине које ономад нисмо могли да одржимо до краја, јер смо у 19:11 безочно прекинути. Али сада то већ нису 15 минута – данас смо одржали 17 минута ћутње. Ту је сада минут додат за жртве трагедије у Кочанима у Северној Македонији, где је погинуло 59, углавном младих људи. Они су жртве тамошње корупције. А ту је и минут додат јер више не говоримо о 15 жртава новосадске трагедије, већ о 16. Млади Вукашин, 19-огодишњи младић из Змајева, преминуо је прекјуче после четири и по месеца борбе за живот. Он је тог трагичног дана чекао превоз на Новосадској железничкој станици не знајући да је та станица у ствари званично и даље градилиште, градилиште опасно по живот. А на том градилишту је само неколико дана раније сечена црвена врпца у присуству новинара и високих функционера власти.
Шеснаест жртава грозничаве, даноноћне предизборне кампање корумпиране власти која је неуморна у фабриковању привида да ради у корист својих грађана, која гради и обнавља железничке станице, гради аутопутеве, националне стадионе, објекте за Експо. У корист грађана, питамо се? Нема ту никаквих грађана у њиховој рачуници. Јер грађани су они који су прави власници државе у којој живе. То власти никако не одговара. Све што раде они не раде за грађане, већ за пуко становништво оне територије којом они управљају. Јер то је њихов план: да нас учине гостима у нашој сопственој држави! По том пакленом плану, у држави у којој живимо постоји само један домаћин. Један домаћин и око њега његова партијска фамилија која управља тим једним јединим домаћинством у Србији. Једно домаћинство, а сви ми остали смо гости. Ми смо гости и зависимо од његове љубазности, од његове наклоности за коју би ваљда требало да се отимамо и боримо. Ми гости треба да будемо захвални за оно што назови домаћин чини за нас, да будемо захвални ако имамо железничке станице, могућност да добијемо радно место и пуне, а не, по потреби, преполовљене плате, да будемо захвални што можемо да оснивамо и водимо фирме без страха да ће нам бити замрзнут рачун, захвални што можемо да се како-тако образујемо и како-тако стварамо породице.
И, ето, догодило се да поред свих тих напора које назови домаћин улаже, има тако пуно нас који нисмо захвални! И ми незахвалници смо се дрзнули да се окупимо 15. марта у центру Београда у досад невиђеном броју! И то се нашем плаховитом домаћину није свидело и он је решио да нам ускрати гостопримство и истера нас из ове улице. Он из својих мрачних подрума извлачи оружје насиља и страха и употребљава га против голоруких људи. Он нишани једнако и на студенте и на старије људе и на мушкарце и на жене, па чак и на труднице; једнако и на одрасле и на децу…
Али ми нисмо гости у својој држави и то никада нећемо бити! Сви ми овде смо грађани Републике Србије, земље коју волимо и то је наше загарантовано право, а не милост! Ми смо домаћини, српски домаћини, а не непоменик!
И зато смо се вратили овде, јер је ово главна улица НАШЕГ Београда, Београда који је гавни град НАШЕ Србије. И ми смо овде и знамо да нас нико неће одавде померити! Остаћемо овде докле ми хоћемо! Вратили смо се овде јер смо и 15. марта и сада били на правом месту – на месту где се брани истина, правда, знање и достојанство! А истина је гласнија од свих његових звучних топова! Она се не да ућуткати! Истина ће се сазнати, истина ће победити и Србија, од Пионирског парка, па до најдаљег кутка ове наше лепе земље, биће очишћена истином! Биће очишћена истином и нахрањена правдом! За Србију без корупције! За Србију њених грађана, Србију у којој институције раде свој посао! Живели!“
Насловна фотографија: Н1 Београд
