U subotu uveče, na uglu ulica Kneza Miloša i Kralja Milana, održan je protest pod nazivom „Nismo vaše mete”, koji je organizovala neformalna organizacija beogradskih srednjih škola PULS.
Okupljanje građana počelo je u 19 časova, a za to vreme, pomenute ulice bile su zatvorene za saobraćaj. Protest je započeo sa 17 minuta tišine, u znak počasti žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kao i nastradalima u požaru u Severnoj Makedoniji. Učesnici skupa su tokom odavanja pošte držali upaljene mobilne telefone, okrenuti ka Slaviji.
Među njima su se nalazile i mete na kojima su ispisane reči: ljubav, pravda, dostojanstvo i znanje. Ove četiri reči predstavljale su četiri kolone koje su se spojile na raskrsnici ovih ulica. Predstavnici neformalne organizacije su se uputili ka skupu kod „Londona” iz četiri različita pravca: sa Terazija, Slavije, iz pravca Ministarstva prosvete i Ustavnog suda.
Jedan od organizatora protesta bio je i Slobodan Glavičić, profesor muzičkog iz srednje škole u Grockoj. Nakon 17 minuta tišine, njegova koleginica Miljka Vicković iz Zubotehničke škole obratila se prisutnima:
„Pre tačno nedelju dana, bili smo na ovom istom mestu, u nameri da održimo 15 minuta tišine, svečani pomen žrtvama pada nadstrešnice na Novosadskoj železničkoj stanici. Osujećeni smo u toj nameri. Petnaestominutna tišina je bila drsko i osiono prekinuta dejstvom nepoznatog soničnog oružja koje je bilo u nas upereno. Bili smo na meti ove korumpirane vlasti. Ali, pre svega na meti su bile pravda, dostojanstvo, ljubav i znanje. Ovo oružje je tog dana na ovom mestu sejalo pometnju, narušavalo zdravlje desetina hiljada ljudi, obaralo ljude na zemlju, dovelo do stampeda u kojem su ljudi padali na zemlju, povređivali se. Prignječenja, povrede, oštećenja sluha, ugašeni pejsmejkeri, trajna anksioznost, a osim toga, kod svih na koje se tog trenutka delovalo tim oružjem: strah, zbunjenost i pomešano osećanje nemoći i besa.
Ne poričemo da nas je sve to donekle uzdrmalo. Uzdrmalo jeste, ali ne i pokolebalo. Zbog toga smo se danas vratili na ovo mesto, jer nam ovo mesto pripada. Vratili smo se da održimo tih 15 minuta tišine koje onomad nismo mogli da održimo do kraja, jer smo u 19:11 bezočno prekinuti. Ali sada to već nisu 15 minuta – danas smo održali 17 minuta ćutnje. Tu je sada minut dodat za žrtve tragedije u Kočanima u Severnoj Makedoniji, gde je poginulo 59, uglavnom mladih ljudi. Oni su žrtve tamošnje korupcije. A tu je i minut dodat jer više ne govorimo o 15 žrtava novosadske tragedije, već o 16. Mladi Vukašin, 19-ogodišnji mladić iz Zmajeva, preminuo je prekjuče posle četiri i po meseca borbe za život. On je tog tragičnog dana čekao prevoz na Novosadskoj železničkoj stanici ne znajući da je ta stanica u stvari zvanično i dalje gradilište, gradilište opasno po život. A na tom gradilištu je samo nekoliko dana ranije sečena crvena vrpca u prisustvu novinara i visokih funkcionera vlasti.
Šesnaest žrtava grozničave, danonoćne predizborne kampanje korumpirane vlasti koja je neumorna u fabrikovanju privida da radi u korist svojih građana, koja gradi i obnavlja železničke stanice, gradi autoputeve, nacionalne stadione, objekte za Ekspo. U korist građana, pitamo se? Nema tu nikakvih građana u njihovoj računici. Jer građani su oni koji su pravi vlasnici države u kojoj žive. To vlasti nikako ne odgovara. Sve što rade oni ne rade za građane, već za puko stanovništvo one teritorije kojom oni upravljaju. Jer to je njihov plan: da nas učine gostima u našoj sopstvenoj državi! Po tom paklenom planu, u državi u kojoj živimo postoji samo jedan domaćin. Jedan domaćin i oko njega njegova partijska familija koja upravlja tim jednim jedinim domaćinstvom u Srbiji. Jedno domaćinstvo, a svi mi ostali smo gosti. Mi smo gosti i zavisimo od njegove ljubaznosti, od njegove naklonosti za koju bi valjda trebalo da se otimamo i borimo. Mi gosti treba da budemo zahvalni za ono što nazovi domaćin čini za nas, da budemo zahvalni ako imamo železničke stanice, mogućnost da dobijemo radno mesto i pune, a ne, po potrebi, prepolovljene plate, da budemo zahvalni što možemo da osnivamo i vodimo firme bez straha da će nam biti zamrznut račun, zahvalni što možemo da se kako-tako obrazujemo i kako-tako stvaramo porodice.
I, eto, dogodilo se da pored svih tih napora koje nazovi domaćin ulaže, ima tako puno nas koji nismo zahvalni! I mi nezahvalnici smo se drznuli da se okupimo 15. marta u centru Beograda u dosad neviđenom broju! I to se našem plahovitom domaćinu nije svidelo i on je rešio da nam uskrati gostoprimstvo i istera nas iz ove ulice. On iz svojih mračnih podruma izvlači oružje nasilja i straha i upotrebljava ga protiv golorukih ljudi. On nišani jednako i na studente i na starije ljude i na muškarce i na žene, pa čak i na trudnice; jednako i na odrasle i na decu…
Ali mi nismo gosti u svojoj državi i to nikada nećemo biti! Svi mi ovde smo građani Republike Srbije, zemlje koju volimo i to je naše zagarantovano pravo, a ne milost! Mi smo domaćini, srpski domaćini, a ne nepomenik!
I zato smo se vratili ovde, jer je ovo glavna ulica NAŠEG Beograda, Beograda koji je gavni grad NAŠE Srbije. I mi smo ovde i znamo da nas niko neće odavde pomeriti! Ostaćemo ovde dokle mi hoćemo! Vratili smo se ovde jer smo i 15. marta i sada bili na pravom mestu – na mestu gde se brani istina, pravda, znanje i dostojanstvo! A istina je glasnija od svih njegovih zvučnih topova! Ona se ne da ućutkati! Istina će se saznati, istina će pobediti i Srbija, od Pionirskog parka, pa do najdaljeg kutka ove naše lepe zemlje, biće očišćena istinom! Biće očišćena istinom i nahranjena pravdom! Za Srbiju bez korupcije! Za Srbiju njenih građana, Srbiju u kojoj institucije rade svoj posao! Živeli!“
Naslovna fotografija: N1 Beograd
