Традиција српских свадби у јеку јесењих весеља губи трку са западњачким обичајима. Барјактари постали реткост. Куповина невесте тек понегде. Здравичари готово ишчезли
ДРАГАЧЕВСКИМ брдима одзвања увек исти ритам српске “двојке”. У страну, подно домаћинске куће, докле долази вијугави сеоски пут, постављена огромна шатра, под којом се весели више од 500 душа. Октобар је. Време свадби.
Оваква слика ранијих година у јесен, када се сви послови на земљи приведу крају, сретала се сваког викенда у Драгачеву, селима у западној и централној Србији, ређе у граду. У данашње време више се готово нико не усуђује да преузме организацију целокупног весеља у своје руке – почев од постављања шатре, столова и клупа, преко судова, па до спремања ордевера, чорбе, свадбараског купуса и печења. И све то за најмање 300, до 400 људи. Данас се све више младенци одлучују за весеље, на коме ће и сами бити гости – у ресторанима, или салама које су специјализоване за све врсте весеља. Обичаја готово да нема, или су сведени на најмању меру.
Етнолог у Народном музеју у Чачку Снежана Ашанин вели нам да се, ипак, српска традиција на неки начин чува, иако је последњих година осетан снажан продор више западњачких свадбених обичаја. Додаје да је сигурна да ће традиција опстати, јер сеоски домаћини још негују обичаје старих српских свадби, док су они у граду задржали само мањи део њих. Оно што је сигурно већ усађено у Срба је да су најлепше свадбе – јесење. У јесен су се, објашњава она, правиле свадбе само из практичних разлога – када се на селу заврше сви пољски радови, а и тада није пост, па свадбена весеља почињу од Мале Госпојине па све до Божићног поста, односно 28. новембра.
– Више од 80 одсто свадби које се данас праве сведу се на ручак, мало забаве, игранке и фотографисање. Оно што радује је да се још увек и у градским срединама чува обичај одласка по младу, “куповине” невесте, сватови на челу са барјактаром. Има и оних који и даље за свадбено весеље изнајмљују здравичаре, који изговарају здравице, као што је то некада било – испричала нам је Ашанин. – Некада су свадбе трајале најмање два дана, а чешће три или четири. Прво су биле момачке и девојачке вечери, сутрадан свадба, па онда трећи дан када су првечани, односно када долази младина родбина код младожење, у кућу где се невеста удала. Четврти дан резервисан је за ужу родбину и комшије код младожењине куће. Сада је то обично само вечера у ресторану.
И док су се прве брачне ноћи некада завршавале тако што су се сватовима показивали бели чаршави поштрапани крвљу, што је симболизовало невестино губљење невиности, данас се у шали говори да младенци прву брачну ноћ проводе бројећи паре од дарова. Јер, многи у данашње време велика свадбена весеља праве и да би – зарадили. Рачуница је проста. У ресторанима и у хотелима у Београду се за свечану вечеру плаћа од 25, па до чак стотинак евра, а у околони Чачка, рецимо од 12 до 25.
– Имали смо око 350 гостију и, када смо све платили, остало нам је скоро 4.000 евра. То нам је довољно за сам почетак заједничког живота, да купимо нешто намештаја, можда и неки половни ауто – казали су нам Марко и Ана, тазе младенци из Чачка.
Слично су прошли и Београђани Мирко и Невена, који су на 145 гостију, како су нам рекли, “у плусу” око 5.000 евра, иако им је издатак за свадбено весеље био 11.000 европских новчаница.
Угоститељске шатре, некада су биле готово уобичајен декор чак и у предграђима српске престонице. Данас се о томе само прича. Слично је и унутрашњости.
– Претходне две године на прсте једне руке могу да избројим колико је било свадби под шатрама. Неће људи никакву обавезу. Оду у хотел, сви ноге под астал. Тако сада свадба траје од пет поподне до 12 увече и крај. А, срећних времена лумповало се по три дана под шатрама, било да је топло, кишовито или хладно време. Сваку шатру сам морао да крпим после свадби, јер је била избушена од метака. Е, то су била весеља… – испричао нам је Србољуб Милојевић, најпознатији шатраџија у чачанском крају.
Не само да је у Србији све мање старих добрих свадби и обичаја, него и самих свадбених весеља. Момци, посебно они у сеоским срединама, зато не пропуштају да на свадбама на које долазе наруче песму “Јесен дође, ја се не ожених…”
НЕДЕЉА ЈЕ ДАН ЗА ЛИТУРГИЈУ И СТУПАЊЕ У БРАК!
МЛАДЕНЦИ у Србији, а и њихови сватови, према мишљењу протојереја проф. др Љубивоја Стојановића, све чешће заборављају да је централни догађај свадбене церемоније црквено венчање.
– Весеље које, након тога, следи треба да се ослања на тај свети чин, у коме се благослови љубав и ступање у заједницу двоје људи, а не да, та прослава буде сама себи циљ, као што је, на жалост све чешће случај – објашњава проф. Стојановић. – Ако се изгуби из вида лепота светости и радост венчања пред Богом и црквом обесмишљава се и читав тај чин.
Наш саговорник примећује још један апсурд. Наиме, младенци, из практичних разлога, венчање организују суботом, иако је то задушни дан.
– Обред ступања у брачну заједницу, наиме, требало би вршити у недељу, за време литургије, јер се, тако и свештенство, али и сватови моле за младенце и њихову љубав – указује др Стојановић.
(М. Љ. П.)
НЕЗВАНИ ГОСТИ
НА некадашњим свадбама један сто обавезно се остављао за непозване госте, такозване кокањаре. Људи су веровали да ако не буде кокањара да ће их бити малер, па су они гошћени и боље него звани гости. Данас сваки непозвани гост није добродошао.
ЈАБУКА ПРЕКО РАМЕНА
ОД старих обичаја на свадбеним весељима готово да су заборављени они када зетови млади краду ципелу, па девер мора да је плати, када зетови откривају цреп на младожењиној кући, све док им довољно не да дарова. Бацање сита на кров, и јабуке преко рамена такође се данас ретко поштује, као и да млада носи и обрће наконче.
Оно што је, са друге стране, дошло са запада, сада се све више “убацује” на наше свадбе – младина подвезица, младожења не сме да види младу у венчаници, урнебесне девојачке вечери…
