Tradicija srpskih svadbi u jeku jesenjih veselja gubi trku sa zapadnjačkim običajima. Barjaktari postali retkost. Kupovina neveste tek ponegde. Zdravičari gotovo iščezli
DRAGAČEVSKIM brdima odzvanja uvek isti ritam srpske “dvojke”. U stranu, podno domaćinske kuće, dokle dolazi vijugavi seoski put, postavljena ogromna šatra, pod kojom se veseli više od 500 duša. Oktobar je. Vreme svadbi.
Ovakva slika ranijih godina u jesen, kada se svi poslovi na zemlji privedu kraju, sretala se svakog vikenda u Dragačevu, selima u zapadnoj i centralnoj Srbiji, ređe u gradu. U današnje vreme više se gotovo niko ne usuđuje da preuzme organizaciju celokupnog veselja u svoje ruke – počev od postavljanja šatre, stolova i klupa, preko sudova, pa do spremanja ordevera, čorbe, svadbaraskog kupusa i pečenja. I sve to za najmanje 300, do 400 ljudi. Danas se sve više mladenci odlučuju za veselje, na kome će i sami biti gosti – u restoranima, ili salama koje su specijalizovane za sve vrste veselja. Običaja gotovo da nema, ili su svedeni na najmanju meru.
Etnolog u Narodnom muzeju u Čačku Snežana Ašanin veli nam da se, ipak, srpska tradicija na neki način čuva, iako je poslednjih godina osetan snažan prodor više zapadnjačkih svadbenih običaja. Dodaje da je sigurna da će tradicija opstati, jer seoski domaćini još neguju običaje starih srpskih svadbi, dok su oni u gradu zadržali samo manji deo njih. Ono što je sigurno već usađeno u Srba je da su najlepše svadbe – jesenje. U jesen su se, objašnjava ona, pravile svadbe samo iz praktičnih razloga – kada se na selu završe svi poljski radovi, a i tada nije post, pa svadbena veselja počinju od Male Gospojine pa sve do Božićnog posta, odnosno 28. novembra.
– Više od 80 odsto svadbi koje se danas prave svedu se na ručak, malo zabave, igranke i fotografisanje. Ono što raduje je da se još uvek i u gradskim sredinama čuva običaj odlaska po mladu, “kupovine” neveste, svatovi na čelu sa barjaktarom. Ima i onih koji i dalje za svadbeno veselje iznajmljuju zdravičare, koji izgovaraju zdravice, kao što je to nekada bilo – ispričala nam je Ašanin. – Nekada su svadbe trajale najmanje dva dana, a češće tri ili četiri. Prvo su bile momačke i devojačke večeri, sutradan svadba, pa onda treći dan kada su prvečani, odnosno kada dolazi mladina rodbina kod mladoženje, u kuću gde se nevesta udala. Četvrti dan rezervisan je za užu rodbinu i komšije kod mladoženjine kuće. Sada je to obično samo večera u restoranu.
I dok su se prve bračne noći nekada završavale tako što su se svatovima pokazivali beli čaršavi poštrapani krvlju, što je simbolizovalo nevestino gubljenje nevinosti, danas se u šali govori da mladenci prvu bračnu noć provode brojeći pare od darova. Jer, mnogi u današnje vreme velika svadbena veselja prave i da bi – zaradili. Računica je prosta. U restoranima i u hotelima u Beogradu se za svečanu večeru plaća od 25, pa do čak stotinak evra, a u okoloni Čačka, recimo od 12 do 25.
– Imali smo oko 350 gostiju i, kada smo sve platili, ostalo nam je skoro 4.000 evra. To nam je dovoljno za sam početak zajedničkog života, da kupimo nešto nameštaja, možda i neki polovni auto – kazali su nam Marko i Ana, taze mladenci iz Čačka.
Slično su prošli i Beograđani Mirko i Nevena, koji su na 145 gostiju, kako su nam rekli, “u plusu” oko 5.000 evra, iako im je izdatak za svadbeno veselje bio 11.000 evropskih novčanica.
Ugostiteljske šatre, nekada su bile gotovo uobičajen dekor čak i u predgrađima srpske prestonice. Danas se o tome samo priča. Slično je i unutrašnjosti.
– Prethodne dve godine na prste jedne ruke mogu da izbrojim koliko je bilo svadbi pod šatrama. Neće ljudi nikakvu obavezu. Odu u hotel, svi noge pod astal. Tako sada svadba traje od pet popodne do 12 uveče i kraj. A, srećnih vremena lumpovalo se po tri dana pod šatrama, bilo da je toplo, kišovito ili hladno vreme. Svaku šatru sam morao da krpim posle svadbi, jer je bila izbušena od metaka. E, to su bila veselja… – ispričao nam je Srboljub Milojević, najpoznatiji šatradžija u čačanskom kraju.
Ne samo da je u Srbiji sve manje starih dobrih svadbi i običaja, nego i samih svadbenih veselja. Momci, posebno oni u seoskim sredinama, zato ne propuštaju da na svadbama na koje dolaze naruče pesmu “Jesen dođe, ja se ne oženih…”
NEDELJA JE DAN ZA LITURGIJU I STUPANJE U BRAK!
MLADENCI u Srbiji, a i njihovi svatovi, prema mišljenju protojereja prof. dr Ljubivoja Stojanovića, sve češće zaboravljaju da je centralni događaj svadbene ceremonije crkveno venčanje.
– Veselje koje, nakon toga, sledi treba da se oslanja na taj sveti čin, u kome se blagoslovi ljubav i stupanje u zajednicu dvoje ljudi, a ne da, ta proslava bude sama sebi cilj, kao što je, na žalost sve češće slučaj – objašnjava prof. Stojanović. – Ako se izgubi iz vida lepota svetosti i radost venčanja pred Bogom i crkvom obesmišljava se i čitav taj čin.
Naš sagovornik primećuje još jedan apsurd. Naime, mladenci, iz praktičnih razloga, venčanje organizuju subotom, iako je to zadušni dan.
– Obred stupanja u bračnu zajednicu, naime, trebalo bi vršiti u nedelju, za vreme liturgije, jer se, tako i sveštenstvo, ali i svatovi mole za mladence i njihovu ljubav – ukazuje dr Stojanović.
(M. LJ. P.)
NEZVANI GOSTI
NA nekadašnjim svadbama jedan sto obavezno se ostavljao za nepozvane goste, takozvane kokanjare. Ljudi su verovali da ako ne bude kokanjara da će ih biti maler, pa su oni gošćeni i bolje nego zvani gosti. Danas svaki nepozvani gost nije dobrodošao.
JABUKA PREKO RAMENA
OD starih običaja na svadbenim veseljima gotovo da su zaboravljeni oni kada zetovi mladi kradu cipelu, pa dever mora da je plati, kada zetovi otkrivaju crep na mladoženjinoj kući, sve dok im dovoljno ne da darova. Bacanje sita na krov, i jabuke preko ramena takođe se danas retko poštuje, kao i da mlada nosi i obrće nakonče.
Ono što je, sa druge strane, došlo sa zapada, sada se sve više “ubacuje” na naše svadbe – mladina podvezica, mladoženja ne sme da vidi mladu u venčanici, urnebesne devojačke večeri…
